Да ли ће дно мора и океана бити ослобођено од нуклеарног наоружања?

Пре 40 година у Москви, Вашингтону и Лондону био је отворен ради потписивања документ којим се дно мора и океана фактички проглашавало за ненуклеарну зону. Међународни споразум забрањивао је размештање на подводном земљишту и у његовим недрима не само нуклерног, већ и других видова оружја за масовно уништење.

Споразум је видео светлост дана 11. фебруара 1971. године и кроз неколико месеци ступио је на снагу. Реални значај овог међунаордног споразума био је схваћен тек деценију касније. Ради се о томе што је до 70-их година домет лета балистичких ракета подводног базирања био мали. Ипак 80-их година у наоружање су стигле ракете интерконтиненталног домета. На пример, Тридент 2 већ је могао да погоди циљ на растојању од 11000 километара. Подморнице фактички су могле да досегну непријатеља чак стојећи у луци. Много јефтинији од атомских подморница у том случају могли би да буду стационарни лансирни уређаји на морском дну. Зато је споразум чак унеколико ишао испред свог времена.

Ипак тешко да је могуће тврдити да је дно мора и океана постало заиста зона без нуклеарног наоружања. У периоду од 1955. до 2010. године потонуло је 8 америчких, совјетских и руских атомских подморница. Од њих је била подигнута са дна само руска атомска крстарица Курск.

А недавно радиостаница Би Би си досула је со на давнашњу и тајну рану Пентагона – испричала је да су САД изгубиле атомску бомбу недалеко од обала Гренладна и да већ више од 40 година ћуте о томе. У јануару 1968. године амерички бомбардер Б-52 са нуклеарним бомбасма срушио се у близини америчке базе Норс Стар беј. У авиону су биле 4 бомбе. А са дна Леденог океана су подигнуте само три. Четврта није била пронађена.

Још један начин да прекрше споразум разне државе разматрале су често из незнања. Реч је о чувању радиоактивних отпада на дну мора и океана, говори консултант поморског програма Светског фонда дивље природе Василиј Спиридонов.

Још 50-их година мислило се да нема ништа страшно у томе да се нуклеарни отпад одложи у океанске дубине, тобоже он ће тамо и остати. Али управо тада совјетски технолози су доказали и то врло убедљиво да постоји водна размена, водене везе и да свако полагање и доспевање радиоктивних материјала чак у океанске усеке може да изазове њихово разношење по читавом Светском мору на врло велике поморске просторе. Ови аргуметни су одиграли своју улогу.

У сваком случају  званично полагање нуклеарног отпада у мора и океане се не врши.

По мишљењу стручњака, човечанство још има времена да се позабави уклањањем смртоносног отпада у морима и океанима. Овај задатак захтева стварање специјалних програма међународне научно-техничке сарадње. Само тада морско дно заиста може да буде ненуклеарна зона.