Младић омета Србију да уђе у ЕУ

У фебруару у Београд треба да дође главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц, пошто ће у јуну Европској комисији презентовати нови извештај о томе, како Србија испуњава захтеве Европе у погледу сарадње са Трибуналом. Од тога ће зависити хоће ли или неће Србији уделити статус кандидата за Европску унију. У Београду су власти веома забринуте, јер немају чиме да обрадују госта: никаквих трагова о генералу Ратку Младићу и Горану Хаџићу одавно већ не успевају да открију. Беградској полицији помагали су чак и „Џејмс бондови“ и други чувени „агенти 007“, али ни њихови покушаји на Балкану нису уродили плодом.

У тако „тешким“ условима полицији остаје само једно – да имитира своју активност. А та се активност већ више месеци своди само на једно – на малтретирање породице генерала Младића – његове супруге Босе, сина Дарка, снахе Биљане и унука Анастасије и Стефана. Породици је ограничен одлазак из Србије – прошле године црногорска полиција им је на захтев српске полиције ускратила да одмор проведу на црногорском приморју, а и протерала их је из земље. Родбину супруге генерала Младића вратили су са македонско-српске границе, не дозволивши јој да оде у посету Младићима у Београд. Дарку нису забранили да путује у Москву, али су га детаљно претресли на граници приликом повратка, покушавајући да пронеђу било какав московски траг генерала.

Специјални тим, који је формиран за хватање генерала, спроводи бучне акције - растерује окупљене на презентацији књиге новинарке Љиљане Булатовић по целој Србији, стално повећава суму коју су спремни да исплате издајнику који саопшти место боравка Младића, телефонирају или обилазе све Даркове познанике или колеге, како би им забранили да сарађују са сином генерала (Дарко поседује малу компјутерску фирму). Како би приходе породице срезели на нулу, низ месеци око Даркове фирме стајао је полицијски аутомобил и службена лица у њему су проверавала документа свих који долазе и одлазе из фирме (а после такве поровере тешко се ко усуђује да поново дође). Полиција је примитивно рачунала да ће се генерал, када сазна за изругивање над њаговим најближим, предати „правосуђу“. Када су прогонитељи схватили да је Дарко чврст и поштен момак, они су прибегли неформалном разговору са његовом супругом. Биљани су предложили да се разведе са мужем, а када је она то одбила, запретили су јој: „Сада ви сами сносите одговорност за свој живот и живот ваше деце“. Убрзло је Биљана отпуштена с посла из фирме „Телеком“ по налогу „одозго“, баз објашњења разлога и без могућности да нађе други посао.

Србско правосуђе је покушавало да пронађе траг ганарала преко људи који су, тобоже, могли помагати Младићу да се крије. Међу њима су генерал Аца Томић, Бранислав Пухало, Драган Живановић, Љубиша Вуковић, Бранислав Ивановић. Не наводимо оне које су само саслушавали! 2006. године у Београду су ухапшена једанаесторица људи, такозваних чувара генерала, који су тобоже помагали Младићу да се крије – Љиљану Васковић и њено двоје деце, Станка Ристића и његовог сина, Бориса Ивановића, Марка Лугоњу, Ратка Вучетића, Сашу Бодњара, Благоја Говедарицу и Јована Ђога. Скренула бих вам пажњу на то, да су била ухапшена и деца као облик притиска на родитеље, да су се деца налазила у тамници током свих тих година. Главним организатором обезбеђења сматрали су пуковника Јована Ђога, који, на жалост, није доживео окончање процеса – био је весео, филозофирао је, певао песме и читао стихове чак и у судници. Све те људе су оптуживали да су у Београду изнајмљивали станове и помагали Младићу да се крије од полиције. Али никаквих доказа о њиховој делатности суд није могао да прикупи. У децембру 2010. године сви су они пуштени на слободу због недостатка доказа кривице.

Трагали су за генералом и у иностранству. У Кенији су чак ухапсили Хрвата Игора Мајашког, за кога су помислили да је генерал Младић.

Али главни метод делатности полиције су претреси. Сценариј је један. Наоружана до зуба униформисана лица у маскама упадају, по правилу, рано изјутра, када породица спава, не фермајући чак ни за то, што се у кући могу налазити деца. У Босни су генерала тражили код његове сестре Радинке, у Бограду код новинарке Љиљане Булатовић, у новембру прошле године – у етнографском селу „Бајка“ око Аранђеловца“ и у истоименом ресторану у Београду. У мају 2007. године полиција је претресла војни објекат на Делиградској улици, јер је добила информацију да се тамо крије Ратко Младић. У октобру исте године полиција је претресла касарну у Белој Цркви, а 2008. године погоне фабрике „Вујић-Ваљево“, као и друге објекте, куће и станове.

Кућу супруге генерала претресали су у више наврата, почев од 1996. године.

У понедељак 31. јнуара 2011. године у 7.30 изјутра полиција је позвонила у Дарков стан, у време док су још сви спавали. Допустили су да се деца спреме за школу, а претрес је настављен. Он је трајао до 13 сати. Ништа није нађено, ништа није узето осим једног диска са дечјег компјутера. Овог пута чак ни новац нису узели, иако је у новчанику домаћина било 300 евра. За разлику од прошлог претреса, када је из куће без спацијалне дозволе однето 14 хиљада евра. У полицији се та акција квалифиукује као „пресећи новчане канале за помоћ злочинцу“. Узгред речено, према србским законима, паре је полиција дужна да врати кроз три месеца. Али је прошла већ година, а паре нису враћене. То је у најмању руку ружно. Као што је ружно испало и са генераловим дневницима. Њих су узели из женине куће, а породици нису вратили чак ни копије, правдајући то неопходношћу да се свеске предају Хашком трибуналу. Међутим, врло брзо су дневници објављивани у србским листовима и чесописима. И нека ме неко убеди да их полиција није продала новинарима! А ради се о својини породице, и без њене дозволе ни једно штампано издање нема право да објављује дневнике.

Информација о претресу сместа се појавила у многим србским медијима – читајте, господине Брамерц, ми смо на правилном путу, не дамо мира породици, и ускоро ћемо натрапати на траг генерала. Најважније је да напишете о нашим напорима у свом извештају, насмешите се како би смо схватили да смо вам угодили.

Али су сви напори полиције узалудни: није пронађен ни један траг, нити макар назнака где би могао да се крије генерал. Храбро су се држали такозвани саучесници, они, који су помагали генералу да се крије, верни су остали многи пријатељи и саборци (генерали који су ратовали заједно са Младићем, недавно су почели објављивати своје мемоаре), хомогенизовала се и није уздрхтала његова породица, иако јој је тежак живот. А то је главно у тешким и нестабилним политичким условима садашње Србије, када се власт брзо мења по наређењу Запада, када министри и полицијски чинови постају неугодни за једну ноћ, када Србија није самостална у избору сопствене судбине, када предаје све и всја около, све до своје територије, када су част и достојанство постали застарели појмови. И ако се нико није полакомио на милионе, који се нуде за главу генерла, то значи да има наде да дух Србије није сломљен, да ће се Србија препородити. И један од симбола српске славе остаће генерал Ратко Младић.

Специјално за Фонд стратешке културе, Москва

____________________________________

Ј.Ј.Гускова - д.и.н., руководилацЦентра за проучавање савремене балканске кризе у Институту славистике Руске академије наука.