Како је тешко бити културан у Европи

Ових дана председник Француске Никола Саркози изјавио је да је политика мултикултурализма у његовој земљи неуспела. Мој одговор је несумњиво – да, то је неуспех, рекао је Саркози. По речима председника, ако човек долази у Француску, он треба да постане део француске нације, а ако не жели да то чини – неће постати жељени гост у земљи. Изјаве овакве врсте већ смо чули од немачког канцелара Ангеле Меркел, и од британског премијера Дејвида Камерона. Како сада европљани планирају да граде односе са имигрантима, са онима који већ имају европско држављанство, и са онима који долазе, и који ће, наравно, долазити? У чему су узроци неуспеха, и каква ће политика сада бити најефикаснија у погледу досељеника?

Поставили смо наша питања научном сараднику Европског института РАН Владимиру Швејцеру.

Треба видети неколико аспеката имиграционог проблема. Прво – то је економска сврсисходност да се људи из других регона света налазе у Европи. Ту је више или мање јасно: ако потреба за њиховим производним снагама буде одговарала потребама Француској или Немачкој – питање ће се решавати прилично једноставно. Истина, овде треба имати у виду моменат да европска социјална политика не предвиђа такву најезду странаца. И већ се чују гласови да социјална држава, изграђена у Европи као систем заштите сиромашних људи, који често немају посао, не претпоставља такву количину нове радне снаге. Друго – културни аспекат. Како ће се осећати људи који су допутовали из Африке или Азије у просторе друге културолошке средине? Овде треба имати у виду да је сасвим нереално очекивати од њих одустајање од своје религије или обичаја. Пре ће ови људи живети по својим унутрашњим законима. Али ту се појављује проблем, хтели они или не, мораће да узимају у обзир оне норме европског заједничког живота које постоје у земљи домаћину. Треба се подчињавати одређеним законима, живети у одређеној средини, где обичаји придошлица не би ступали у дисонансу са обичајима европљана. Како не би било кршења јавног греда, како се на улицама не би клали овнови за време религиозних празника, како би било чисто. Ови моменти врло су важни за повољне перспективе.

Каква је ваша прогноза о будућности Европе за 20 година. Да ли ће европљанима поћи за руком да интегришу своје имигранте у друштво или ће бити створена нека дистанца између својих и туђих?

Питање је сложено. Као прво, људи који долазе у Европу врло су различити. Једна ствар су Вијетнамци – уредни, покорни, вредни људи, друга ствар су придошлице из афричких земаља – они живе мало другачије. Не говорим да ли је то боље или горе. То је други начин постојања. Не могу се сви имигранти ставити у исти калуп. Једни људи ће се брже прилагођавати, други ће схватати да им је важнији посао, економски ниво од очувања оних норми свог живота које излазе ван оквира прихваћеног у појединој земљи. У извесној етапи то ће се освестити.

Али могуће су и одређене експлозије. На пример, незадовољства код локалног становништва у погледу имиграната. Радикали-националсти који постоје у Француској и у Немачкој залагаће се против њих. И власти ће имати проблеме не само са имигрантима, већ и са онима који ће се борити против њих бесправним методама. То такође треба имати у виду.