1812. година: Живе слике

Чувени роман Лава Толстоја Рат и мир, текст говора руског цара Александра Првог и дневници Наполеона основа су за ново музичко дело познатог руског композитора Алексеја Рибникова. Оно се назива Живе слике из доба Отаџбинског рата 1812. године по роману грофа Лава Толстоја Рат и мир и историјским хроникама.

Вероватно би једноставније било назвати дело опером. Али: Ја нисам хтео да се то назива опером, убеђено је изјавио Алексеј Рибников у интервјуу за Глас Русије. Као прво, већ постоји ремек-дело Сергеја Прокофјева, класична опера Рат и мир. Али нисам хтео да компонујем оперу и зато што Лав Толстој није волео оперу. И у роману Рат и мир он јој се ругао врло јетко и оштро. Хтео сам да урадим тако да се класику допадне, признао је композотор.

То је музичка драма, да кажемо тачно. 21. век се одликује тиме што сада имамо најнеобичније мешање свих стилова, свих форми. То су и драмска представа, и савремена опера, где људи певају на микрофон, и класична опера где ће људи певати без микрофона. Овде постоји читав спектар театрализације. И разговорни дијалози, и певање, и речтативи. Музика звучи стално, не прекида се ни на секунду.

Наравно, огромну Толстојеву епопеју са њеним обиљем ликова и сижејних линија немогуће је угурати у представу која траје једно вече. Зато се Алексеј Рибников концентрисао само на судбине неколико главних јунака, на пример кнеза Андреја Болконског.

За мене је најважније што Андреј Болконски мучно трага за својом применом у овом свету. Он жели да оде у рат и постане херој. Њему то полази за руком. Он се блиставо понаша у боју код Аустерлица. Али херојски пут ипак није за њега. И живот у високим круговима му није одговарала, као ни женидба, ни масонерија, ни религиозни пут га такође никако не дира. Љубав према Наташи... У томе, чинило би се, он је нашао излаз из сасвим безнадежног стања душе. Али и овде је претрпео пораз. Наташа га је издала.

Епоху Отаџбинског рата против Наполеона у свом новом делу Алексеј рибников реконструшише не само преко личних судбина главних јунака.

За мене је врло важан био, каже композитор, поред личне линије, сукоб Наполеона у руског цара Александра Првог, сукоб Запада и Истока, Европе и Русије. Сасим различита психологија људи, различити светово... На крају сам увео нову сцену које нема код Толстоја. То је улазак Руса у Париз, где Александар на тргу држи говор. Тријумф, победа Русије – финална је тачка развоја односа Наполеона и Александра.