Историја народа дужа је од сваке власти

МОДРИЧА - Колико год су кроз историју окупаторске власти на овим просторима покушавале да забране обележја једном, у овом случају српском народу, није им то полазило за руком (топузом). Хапшени су многи што су певали „Играле се делије“, „Боже правде“, „Одакле си селе“... Велики грех био је показивање српског грба, двоглавог орла са круном, а запевати „четничку песму“ или носити фотографију вођа идеологија какве својом нису сматрали актуелни владари. Тај грех се робијао у турским, немачким, хрватским, југословенским казаматима, а могао је коштати и главе.

Како било раније кроз векове, тако је и у овом 21. веку. Химну Републике Српске „Боже правде“ и грб - двоглави орао са круном - због тога што вређају национални интерес муслимана, забранио је Уставни суд овог ентитета. Није дозвољено да се Јенкова композиција, старија од 100 година, изводи ни као инструментал.

„Суд је суд - ћуд је ћуд“, каже песма, а посматрајући понашање Срба у Републици Српској песма има смисла. Суд се мора поштовати. Тако су у тачно прописаном року на званичним скуповима утихнули тонови химне, из свих службених просторија, докумената и аката уклоњен је грб, а стављен „Амблем“. Тробојна застава, замало се извукла, да и она не оде на ломачу. С друге стране, народ наставио по своме. Попут чукундедова, дедова и отаца, и данашњи Срби воле своја знамења под којима су славили успехе, туговали због неуспеха, женили се и удавали, славили славе, оплакивали покојнике. Старији ће рећи да је историја народа дужа од сваког појединца и власти, а и будућност се не мери животом једног владара, окупацијом, анексијом или протекторатом каквих је на овим просторима било од памтивека.

Писани трагови љубоморно су чувани од непријатеља. Скривани, наџивљавали су људске векове. Приче и песме преношене су с колена на колено. Попут молитве „Оче наш„ изговаране су на славама, светковинама и преношене са старијег на млађе, како се род, вера и државотворност не би заборавили и да би се бранили.

Народ модричких и требавских села искусио је на властитој кожи бројне буне, власти и владаре. Мењале су се идеологије. И поред великих жртава остајали су доследни у српској православној вери. И што су светске силе и белосветски силници више притискали, то су Срби овог простора постајали све истрајнији и чвршћи. Биће, тврде ових дана, тако и довека, без обзира на жеље амбасадора једне, у овим крајевима познате земље, да оживи Калајеву идеју „босанске нације“.

Иконографија на народним зборовима показује да слике и песме, народна ношња и обичаји нису заборављени, и неће - причају Срби, а поред Срба, грб, заставу, народну ношњу, носаче звука са етнопесмама, ликове познатих Срба из даље и ближе историје, све више траже и други, странци поготово, говоре чињенице.