Америчко буре барута на Блиском истоку

Америчка политика „меке снаге“ сродна је коришћењу кремена, никада не знаш на којем месту, у које време и од какве варнице ће букнути ватра.

Нешто слично десило се у северној Африци и на Блиском истоку. Неоспорно је да горива у региону има довољно. Чак се види у неким телевизијским репортажама да међу стотинама хиљада „избеглица“ нема ни жена, ни старијих, ни деце. Само млади, здрави момци. Незапослена омладина. Стиче се утисак да је револуција за њих само начин да пређу у просперитетну Европу. Саосећајни Европљани традиционално се „ужасавају“ репресије од стране диктаторских режима, чак иако полуписмени човек који такве речи не зна, тражи азил.

Чак ни бензин не гори сам од себе. Треба га запалити. Присутан је и знак постојања таквог система у америчкој политици на Блиском истоку, тим пре што већ неколико година она демонстрира нове тенденције и нови стил.

На пример: најстарији традиционални метод за САД да задржи земље које се развијају у зони свог утицаја био је установљен у Африци, Азији и Латинској Америци диктаторским режимима са жестоким убијањем воље народа за независношћу. При свему томе Вашингтон се није либио да често употреби проверени метод као што је војни преврат. Сада је Бела кућа у улози браниоца „бунтовног народа“ и могла би да прети смрћу тим својим штићеницима који покушавајуда се одупру промени сценарија на сцени блискоисточног позоришта. Више се то односи на пуковника Гадафија. Либијски лидер је дошао на власт уз подршку СССР-а, а не САД-а и већ самим тим, ако ћемо искрено, на амерички начин он је дужан да ослободи место за поузданијег партнера, са тачке гледишта запада који вене без нафте.

Без обзира колико се неко трудио, револуција за разлику од војног преврата, треба да сазри без обзира да ли је обојена или цветна. Чак и њени пројектанти не знају тачно каква ће искра да упали пожар народног гнева. Сматра се да је узрок почетка протеста против корупције и незапослености у Тунису, која је прерасла у панарапску „револуцију јасмина“, послужоло је самоубиство младог човека коме су забранили да продаје воће због непоседовања лиценце, и он се убио зато што није могао да нађе други посао. То је било довољно да у земљи почну улични нереди, а председник Бен Али, не покушавши чак ни да им се супротстави, кукавички је побегао у иностранство. И сада мало ко се сећа да недуго пре почетка туниских таласа на сајту WikiLeaks-а се појавио чланак америчке дипломатске преписке у којој је Тунис био назван „полицијском државом“, а Бен Али вођом те државе који је заборавио на потребе свог народа.

Нешто слично се догодило у Египту. Иако „жескоки“ диктатор Хосни Мубарак неко време се опирао и на крају је срамно напустио своју функцију, чак не покушавајући да прихвати многобројну подршку својих присталица, самим тим и армије. И у случају ове револуције претходило је појављивање тајних докумената Стејт департмента на WikiLeaks-у, што показује да је САД већ дуго убеђивао египатског председника да одустане од диктаторских навика и спроведе у земљи демократске реформе.

Овим нећу да кажем да су публикације WikiLeaks-а биле средство за утицај на масу и послужиле као окидач за „јасмин револуцију“. Нимало. Једноставно у арсеналу информационих ратова постоји такво средство, као „информациона бомба“ која служи као детонатор за почетак процеса, а постоји и такав термин – „информациона мина“. А њена дестинација је сасвим другачија. Мина се поставља раније и треба да експлодира у одређеном моменту, када је „процес већ кренуо“, али њега је потребно довести до краја и ставити тачку.

„Цурење“ информација из Стејт департмента је баш могло да послужи као таква мина одложеног дејства. Објављени материјали, преписке америчких дипломата могли су бити средство психолошког притиска на будуће жртве, тих истих Бен Алија и Мубарака. Циљ таквих акција је лишавање одређених политичара и државних радника, воље за супротстављањем, да им се унапред усади осећај безизлазности и неизбежног краха, да до њих доведе чињеницу да је Вашингтон њима незадовољан и да их неће подржати у тешком тренутку, без обзира на вишегодишње заслуге у заштити америчких интереса. Осетивши себе „обрађеним материјалом“ било који политичар ће доћи до закључка, да је борити се за власт бескорисно и да је боље кукавички отићи, али остати жив, него бити обешен по вољи „стратешких партнера“.

Зато је само Гадафи решио да се суптротстави. Он сигурно не треба да чека милост од запада. Није заслужио. Било би лакомислено сматрати да Вашингтон није очекивао и да се није припремао за такав развој ситуације. Очекивао је, спремао се и спремио. Он је већ одавно забринут за „демократизацију“ Блиског истока, сада већ подржаног англосаксонским носачима авиона у Средоземном мору.

Нисам био лењ и прегледао сам дугачак списак пројеката који се од 2001. године до дана данашњег налазе у раду Савета спољне политике (ССП ), водећег амерчког „невладиног“ аналитичког центра. Како се показало, у том списку наводе се, на пример, овакве теме: „лобирање политичких и економских реформи на Блиском истоку“ (руководилац Лиса Андерсон, члан Савета спољне политике). Некада је Лиса Андерсон заузимала положај директора Института Блиског истока на Колумбијском универзитету и председника Асоцијације блискоистичних испитивања САД-а. Тренутно је члан Савета фонда Карнеги по етици међународне политике – и то баш на време! Копрецедавајући организацијом за заштиту људских права Human Rights Watch на Блиском истоку и преседник Америчког универзитета у Каиру. Лиса Андерсон посебно препоручује чланак у којем се наводи њена научна специјализација: „професор спољне политике, експерт за формирање држава и смене ражима“ (special expertise in state formation and regime change). По свему судећи у америчкој професури постоје и такве научне страсти.

„Реформе у арапском и исламском свету“ (лидери Стивен Кук и Насиб Сабах, ССП одељење блискоисточних студија). Стивен Кук, већ наведен, поред тога и као директор који се финансира од Савета „независне“ политичке групе САД-а у правцу реформисања арапског света (Independent Task Force on U. S. policy toward reform in the Arab world);

Иницијатива арапске реформе (руководилац Хенри Сигма 2005. године – директор пројекта ССП „САД/Блиски исток„, а до доласка у савет био је извршни директор америчко европског конгреса; рабин ортодоксне школе јудаизма Torah Vadath).

„План деловања САД-а: ширење политичке и економске либерализације Блиског истока“ (руководилац Елиот Шреџ 2005. године – научни сарадник ССП-а, а затим потпредседник Google-a за глобалну комуникацију и ПР).

То је само део блискоисточних програма ССП-а. А у САД-у постоји још много таквих организација.

Који је интерес Американаца да шире „демократију“ у региону где су већ успели да се опеку у том процесу? Зато што је 2006. године баш на инсистирање Вашингтона била „демократизована“ палестинска аутономија и спроведени су избори за палестински национални савет, као разултат свега тога у сектору Газе су дошли исламисти. Зар лекција није била научена? Или је обрнуто – баш то Вашингтон и хоће да постигне у Северној Африци. Највероватније ни једно ни друго. Није искључено да су Американци схватили да у борби са исламистима они губе и зато Вашингрон жури да већ сада искористи незадовољство народа Северне Африке и Блиског истока својим владарима, да им сами помогну да смене корумпирани врх који влада у арапским земљама. И тако кроз 2-3 године после одласка САД-а из Ирака и Авганистана и неизбежног краха „антитерористичке“ операције НАТО-а, то ће урадити Хизб-ут-Тахрир, Ал Каида и „Браћа муслимани“ који ће у очима осталих муслимана бити победници, наследници дела чувеног Салах ад-Дина, ослободиоца исламских земаља од крсташа.

Зато није ни чудно, да у тако критички важној држави као што је Египат први изрони као потенцијални наследник Мубарака и покуша да постане „опозиционар“ исти такав као Мубарак, штићеник САД-а, Мухамед ал-Барадеј, члан Међународне кризне групе (International Crisis Group), која се финансира из фонда Карнеги, Форда, Гејтса и, наравно, из фонда Сороша, чији је власник у списку руководства ICG као и Мухамед ал-Барадеј.

Симболично је то још да се у априлу 2010. године бивши директор МАГАТЕ јавно изјавио да би хтео да се врати у египатску политику као „агент промена и заштитник демократије“. Као да је знао да ће убрзо доћи до тога.

Уосталом, то је неважно. За сада САД не мора да брине. Ко год би дошао на власт у арапским земљама на таласу „демократизације“, чак и сам Бин Ладен, у прво време он би свеједно био приморан да се оријентише на Вашингтон и његове европске савезнике. Нафта мора некоме да се продаје, ако хоћеш да обуздаш народну стихију која је осетила укус слободе и некажњивости! А власт и новац брзо бришу идеолошке разлике, претварајући у безличну масу било конзервативце, било либерале, било комунисте. Мислим да би и исламисти који би сели у председничке и министарске фотеље при индиректној подршци САД-а, кренули тим истим путем, од храма до мамона. Али ми то сазнати нећемо. Већ смо испробали на себи америчко буре барута.

град Кијев
 

1. https://en. wikipedia. org/wiki/Lisa_Anderson
2. https://www. iop. harvard. edu/Multimedia-Center/All-Videos/Nonproliferation-Arms-Control-Challenges-Opportunities2

Превод - Рајко Досковић

Александар Савченко,