Историја се понавља: пре 12 година бомбардована је СР Југославија

Ових дана се навршава 12 година од једног страшног догађаја. Без  дозволе ОУН, на Југославију (Србију и Црну Гору) напао је НАТО тако, што је бомбардовао 78 дана. А пре тога, као данас у Либији, затворен је ваздушни простор изнад ње, како не би дошло до отпора српске авијације и како би било могуће некажњено вршити бомбардовање. Тај је поступак немогуће оправдати!

Сва светска средства масовног информисања су 1998. и 1999. писали о томе, да је НАТО, као представник међународних организација, био принуђен да се умеша у догађаје у Југославији, обзиром да се на Косову крше права Албанаца, јер власти Југославије врше етничко чишћење и убијају миран народ.

Како би образложила мешање у конфликт са Косовом, а у ствари како би извршила задатке, дате организацији НАТО, западна пропаганда је користила три аргумента:

1. Албанци на Косову немају аутономију

Тај аргумент не може ни на који начин да се образложи, јер је Аутономна покрајина Косово и Метохија одувек имала аутономију, још од 1946 године. И 1990. год., када је Србија изменила Устав – Косово је сачувало широку аутономију, истина, мало окрњену, јер Устав није дозволио Покрајини да буде самостална у вођењу спољне политике.

2. Угњетавање албанског народа и вршење етничког чишћења, које је надгледала влада

Етничко чишћење албанског становништва није постојало. Албанско становништво се у последњих 30 година у Покрајини стално повећавало, те је према подацима Статистичке управе Југославије, 1998. чинило 66% укупног становништва Покрајине, тј. у бројкама - 917.000 људи. Сами Албанци су сматрали да их је у Покрајини око 2.000.000. Од 1981. године је, супротно, од стране Албанаца вршено исељавање Срба из Покрајине. Тако је почетком 90-их број Срба спао на 9%. У тој малој покрајини одавно су живели и муслимани – 72.000, Турци – 21.000 и Роми - 97.000.

3. Потреба да се на територију Југославије уведе демократија по западном моделу и да се уклони Милошевићева „крвава диктатура“

Аргументи те врсте су већ у то време представљали препознатљив манир „западне демократије“. Коришћени се, на пример, у Белорусији, и у још неким земљама. Те је аргументе било лако оповргнути: Југославија (Србија и Црна Гора) од 1990. године функционише као држава са вишепартијским системом; демократија у Југославији се развијала у екстремним условима санкција и економске и политичке блокаде које јој је увео Запад; само би ослобођење од санкција и давање потпуне слободе дозволило народу да сам одлучи кога ће да изабере за руководиоца.

Суштина конфликта је у ствари била у нечем другом. Албанци Косова су започели програм формирања етнички чисте територије, као и издвајање из Југославије, те су у ту сврху користили терористичке методе – убијање и исељавање Срба, блокаду србских села, убиства и претње убиством лојалним Албанцима који нису желели да се боре; хапшењем мирног становништва као таоца; вршењем напада на милицијске станице и армијске патроле. 1998 г. Албанци су се дигли на оружје, како би оружаним путем дошли до одвајања од Југославије. А циљ Србије је био да се сачува територијална целовитост земље. Руководство Југославије се тако упорно противило самосталности Косова, зато што је знало да после тога долази до издвајања Косова. На жалост, у том конфликту Запад је стао на страну Албанаца.

Алијанси је дат задатак да уништи базу војно-економског потенцијала Југославије тако што ће, пре свега, ударима из ваздуха да уништи систем ПВО, и тако смањи отпор копнених снага, пољуља морал народа и изазове отпор против руководства земље, да изолује Косово од Србије. А међу циљевима које је НАТО хтео да постигне било је и испитивање изузетно прецизног оружја, испитивање нових авио- система и узорака оружја, одрађивање тактике њихове примене у рату, организовање повезивања различитих снага које треба да учествују у операцијама са тим оружјем, као и ослобађање од застарелог оружја које се дотле нагомилало.

Агресија је трајала 78 дана. Економска снага 19 најразвијенијих земаља света, које су учествовале у тој акцији, била је од југословенске већа 679 пута. Напади су вршени по читавој територији Југославије. Према подацима НАТО, борбени авиони су направили 35.000 летова, а према руским подацима – око 25.000. 75% свих операција обавили су амерички пилоти, учешће Француске је било 11%, Италије 5,3%, Велике Британије 4,8%, а Немачке – 2,1% (1).

Дејства авијације је пратила војна флота у којој су била три носача авиона, 6 ударних подморница, две крстарице, 7 торпедних разарача и 13 фрегата. У Средоземном мору су били у приправности 4 велика десантна брода са 10.000 поморских пешадинаца. Авијација НАТО је извршила 2300 удара из ваздуха на 995 објеката. По територији Југославије је гађано са више од 3000 крилатих ракета. Избачено је приближно 25.000 (према неким подацима – 79.000) тона експлозива (2).

Истовремено је читав низ међународних организација јачао санкције према Југославији. Крајем априла је Савет Европског савеза донео одлуку да мултилатерално забрани испоруке нафте и нафтних деривата СР Југославији, и истовремено је позвао и остале земље да предузму сличне мере према тој земљи. И САД су мултилатерално одлучиле и објавиле да замрзавају имовину Југославије на њеној територији.

Резултат бомбардовања Југославије је врло тужан. Укупно је срушено 22 моста, а оштећено 12, избрисано је са лица земље око 50 фабрика, већих и мањих, оштећено је седам железничких станица, јако много путева, избачено је из рада или уништено 20 ТВ предајника и релеја, велики број телевизијских и радио станица. Потпуно је уништено неколико хиљада станова и приватних кућа, три телевизијска центра, 17 болница, 35 факултета, 2.000 школа. Више од пола милиона људи је због уништења фабрика остало без посла, а 2.000.000 је лишено основних средстава за живот (3).

У агресији на Југославију НАТО је користио забрањена војна средства и оружје, као што су касетне бомбе. Реч је о посебно опасним за живот и здравље људи врстама оружја, које изазивају последице, много опасније и нељудскије у односу на класичне врсте оружја. На територију Југославије је било бачено 152 контејнера са 35.450 касетних бомби. У тим летовима је само у периоду од 25.03. до 15.05. погинуло 200 људи и рањено више од 450. Пројектили са електро-магнетним пуњењем избачени су на ТЕ „Обреновац“, на Костолац, Нови Сад, Ниш, Бајину башту, као и на објекте електопривреде у Лајковцу, Реснику, Лештанима и Бежанијској коси. У резултату је без струје и воде остало више од 5 милиона људи (4). Земљи је нанета огромна материјална штета. Уништене су читаве стамбене четврти, па и школе и болнице. На нишану НАТО су се нашли привредни и производни објекти, транспортна инфраструктура. Погинуло је око 2000 цивила, око 7000 је рањено, од чега је 30% деце. Материјална штета у Југославији износи преко 200 милијарди долара.

Ваздушни удари су, осим на војне циљеве, били уперени и на споменике културе, на средњевековне манастире и светиње, на националне паркове и ловишта, који су били под заштитом УНЕСКО: делимично или сасвим је порушено 18 православних и католичких цркава и манастира, у Ђаковици је тешко оштећен историјски споменик из 4. века н.е., као и Петроварадинска тврђава, Национални парк Дурмитор и многи други. Оштећено је неколико десетина културних споменика на Косову и Метохији: Патријаршија у Пећи из 13. века, Бајракли-џамија у Пећи из 15. века, црква Левицке Божје мајке из 14. века, Светоархангелски манастир у Горњем Неродимљу из 14. века, Синан-пашина џамија у Призрену из 17. века, манастир Грачаница из 14. века и други (5).

До сада НАТО није прихватио никакву одговорност за учињено. Није се извинио, није понудио помоћ у обнови онога, што је разрушено. На против, југословенски сценарио је признат за успешан и тренутно се користи, како видимо, у Либији.


______________________________________
Јелена Јурјевна ГУСКОВА је доктор историјских наука, главни научни сарадник, руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе у Институту за словенство Руске Академије Наука, сенатор Републике Српске БиХ.


(1) Маначински А. „Југославија: пресуда је донета“. К.: Изд. дом «Румб», 2005. С.169.
(2) Југославија уочи 2000 године: Документи, чињенице, докази, мишљења. - М.: РИА "Новости", 1999. - С. 144; Злочини НАТО у Југославији. Документарни докази. Т. 1. 24 март-24 април 1999. - М. - Београд, 1999. - С Х1; Документ ООН. Е/1999/98; Шуригин В. Лекција агресору // Завтра. - М., 2000. - № 19 (336). - С. 4; ИТАР-ТАСС, 1999. - 16 јуни // www.tass.ru.
(3) Југославија уочи 2000 године: Документи, чињенице, докази, мишљења: РИА «Новости», 1999. С. 144.
(4) Документ ОУН. Е/1999/98; Меморандум о примени нехуманог оружја у НАТО агресији против СР Југославије. Београд, 15 маја 1999 года) // Информациони билтен Амбасаде Савезне Републике Југославије. М., 1999. 17.5. № 80
(5) Документ ОУН. S/1999/377