Како је Дан смеха прешао из Европе у Русију

Први април. Овај празник са једне стране и не постоји. Али управо првог априла у нахразличитијим земљама света људи покушавају да се нашале једни са другима, шале се и веселе. Традиционално првоаприлске шале сложно присвајају себи Енглези, Французи, Мексиканци, Швеђани, па и многи други. А неко је уверен да нам је празик стигао из древног Рима и древне Индије. Али већина ипак одаје право првенства Французима, конкретно краљу Карлу 9, који је пренео Нову годину са 1. априла на 1. јануар. А оне који нису признали краљев указ, почели су да зову првоаприлским глупацима. Да се не нађемо у њиховој улози када приређујемо сада пријатељима веселе шале. Како се уопште слаже хумор са животном драмом? Питање смо поставили писцу хумористи, старешини руског сатиричког цеха Аркадију Арканову.

Не може се живети без осећања за хумор. Такав човек, као инвалид, лишен је вида, додира или чула мириса. Хумор је наш витамин уз главни јело, које јесте стварност са свим њеним трагедијама и проблемима, бригама и немирима. Губити осећање за хумор, самоиронију, глупо је. Шта год да се дешава унаоколо, падати у апатију, сматрам, грех је.

Примећено је: оно што је смешно Французу, Немцу, Чеху или рецимо Финцу, није смешно Русу. И напротив. Зашто?

Тамо код њих хумор је лак, он нема социјални, политички набој, зато што је живот другачији – каже писац Аркадиј Арканов. Озбиљни проблеми се решавају изборима, реформама, начином живота. Ову функцију у совјетско време вршили су хумористи. Уз сву строгост цензуре смишљали смо како да између редака испрочамо људима шта се дешава у земљи у ствари. Били смо најтраженији на естради. Па и данас потражња за хумором постоји, али његов ниво је веома пао. У нечему смо се изједначили са Европом и Америком: смејемо се као луди, треба само показати голу „пету тачку“.

Ви говорите о уметницима, такорећи, оригиналног жанра. Али вратимо се књижевности. Да ли ће руског писца сатиричара, макар и у преводу, разумети на Западу?

Одличну причу је имао покојни Гриша Горин, зове се Хоћу харчо! Тамо келнер под свакаквим изговором (чак овчетину нису донели, чак кувар није добар, зато што се онај који припрема харчо разболео и слично) одбијао да послужи посетиоцу суп-харчо прописан на јеловнику. Слушаоци у сали су просто умирали од смеха. У то време ниво наше услуге је био просто страшан, мада су свуда причали да је клијент увек у праву. Препреичао сам садржај једном немцу из Демократске Немачке. Он се чак није насмејао, само је на крају озбиљно питао: А јесу ли келнера на крају отпустили? Мом познанику није било познато да је лош сервис био норма совјетског живота.

Сматра се да је Дан смеха, као и друге европске новотарије, утврдио у Русији цар Петар Први. Једном је петербуржане 1. априла пробудило звоно које је обавештавало у саро време да је пожар. Каква је то била шала! Насео је и сам Петар. Позвали су у позориште, али уместо представе на сцени је био само плакат са натписом.... Први арпил. Самодржац се снисходљиво осмехнуо и приметио: Слобода комедијаната.