Пилотске акробације руског џеза

Џез друштво Русије обележава не тако импонзантан, али врло важан датум: 35 година професионалног музичког образовања у овој области. Појава џез интерпретације у музичким школама и на конзерваторијумима окренула је нову страницу у животу многих руских музичара.

Један од „криваца“ овог догађаја јесте Игор Брил, не само познати пијаниста, већ и кључна фигура у руској педагогији: први професор Руске музичке академије за специјализацију у области џеза, аутор првог домаћег уџбеника – „Практичног курса џез импровизације“. „Уосталом,“ Приметио је Игор Брил у интервјуу за „Глас Русије“, - џез не зависи од тога у којој земљи се свира.“

Џез је сам по себи интернационалан, - наставља професор Брил. – Руски музичари су већ прилично познати у иностранству, они теже ка уједињењу на основу џез језика. Чини ми се да је главна оваква тенденција ка јединству душа. А образовање пружа такве могућности. Наравно, лидер остаје Америка – постојбина џеза. Данас у Русију долази много музичара из САД и природно је да се појављује тежња ка томе да се језик џеза не схвата само у сфери образовања, већ и практично. То је такође врло важна тенденција.

Наравно, џез је у Русији постојао и пре него што је створен систем професионалне припреме. Његов „златни век“ пада у 1930-е године, истовремено с процватом жанра у САД. Тада је колектив пијанисте Александра Цфасмана снимио прву у СССР плочу с џез музиком, а оркестар Леонида Утјосова је учествовао у комедији „Весели момци“, која је имала запањујући успех. „Потребан нам је џез и нико неће дозволити буржоаским естетама да га истерају с естраде,“ писала је централна совјетска штампа. Међутим, крајем 1940-их година вектор приоритета се окренуо на супротну страну: од асоцијација с „музиком слободе“, као је донедавно називан џез, с „пролетерском културом“ – ка његовом поистовећивању с непријатељским буржоаским идеалима. Почела је „епоха исправљања саксофона“ – период кад су били забрањени чак и неки популарни џез инструменти.

Реч „џез“ уопште није постојала у нашем лексикону, она није била дозвољена, - каже Игор Брил. – И сви музичари који су свирали ову врсту музике били су самоуки.

„Генерација физичара“ је похрлила у осваајње нове музике после Светског фестивала омладине и студената у Москви, који је одржан 1957. године и након поиздања крајичка гвоздене завесе, у Совјетски Савез је први пуштен џез, - наставља причу Игор Брил.

На фестивалу је наступио оркестар под управом Јурија Сауљског и инострани гости су га врло топло примили. Услед тога је у Москви отворено неколико џез клубова – тада су то били просто омладински кафићи, у којима су музичари могли већ да раде пуном паром. Тако да је помало отоплило. Не могу да кажем да је било тако много могућности за сценске наступе, али су фестивали, такозване смотре-конкурси, који су почели с радом 1960-их година давали могућност да се појави велико мноштво музичара-извођача. Они су почели да путују и у иностранство. У то време сам отишао у Немачку – на прво комерцијално гостовање за нашу земљу, - говори пијаниста Игор Брил. – Било је фестивала у иностранству, на пример, познати Jazz Jamboree у Пољској, на који су долазили совјетски музичари, укључујући и познати ансамбл Георгија Гарањана. Тако се помало све развијало. И наравно, потреба за професионалним образовањем је порасла до те мере да је министарство културе прихватило ову идеју.

Средином 1970-их година Игор Брил је био на челу прво естрадног џез факултета у Русији Московске музичке школе „Гњесини“. „Постепено су се и у регионима Русије појавили смерови за џез у академским музичким високообразовним установама и школама,“ – каже Игор Брил.

Није могуће поредити џез с академским смером у музици, његов профил је прилично узак, - додаје музичар. – Можда ову ситуацију покушава да превлада џез авангарда. У сваком случају, то је музика која приморава човека да је слуша. Да ли га наводи и на размишљање? Не знам. А можда то заправо ни нема смисла: овде је главно чулно начело.