Пажљиво лижи

Човек који је зарадио милионе "елиминишући стомак" пуначким становницима наше домовине, већ одавно живи у Лас Вегасу. А дебелима и даље нема помоћи. Њега се више нико не сећа, а и он је заборавио како је почео. У томе је тајна добре рекламе. Све мора поново али у другом паковању.

Фашизам новог миленијума видљив је на сваком кораку. Његово ново име је глобализам. Опет је неки Гебелс осмислио натчовека који је данас анонимни суперстар свих телевизијских и новинских реклама. Он је, тај натчовек, весео, насмејан, здрав, класно препознатљив, дакле, добро му иде. За њега ради огромна индустрија козметике, мултинационалне аутокомпаније, за њега су смишљени најбољи туристички угођаји, њему је посвећена архитектура ентеријера, њему у част раде најбољи дизајнери.

Овај анонимни суперстар, настао још у доба раног фашизма као човек будућности, доживео је низ својих виртуелних метаморфоза последњих неколико деценија, откако царство планетарног електронског села постоји као феномен, који је тако препознао и крстио извесни Маршал Маклуан. У било ком тренутку ововременог телевизијског живота, сваки смртник може да потврди како је десетине и стотине пута дневно на екрану, али само на екрану, видео поменутог натчовека како користи најбоље дезодорансе, трчи у најскупљим патикама, иде у канцеларију (али обавезно у канцеларију, никако у рудник или на бауштелу где се ринта од јутра до сутра ) у фирмираним оделима, куцка на најскупљим лаптопоима, вози се у најбољим колима, шета најлепшу жену и води најлепшу децу на зимовања и летовања. Тај исти натчовек је углавном беле коже. Мултипликован је у неколико издања, за сваки узраст по један. Сви су супериорни и сви трају. Друге расе у тим рекламама појављују се инцидентно, тек толико да потврде супериорност прве.

Милијарде долара профита свакодневно се сливају у кесе без дна мултинационалних компанија које је неко исправно назвао "лихварском интернационалом". Но парадокс вреба на сваком кораку. Тако и у овом случају. Најбољи потрошачи свеколиког ђубрета из фашизованих реклама нису припадници такозване горње класе. Прастара идеја јеврејских трговаца: "Узми од онога који нема" никада озбиљније није остварена него у климаксу онога што се зове техничком цивилизацијом. Сиротиња издржава најбогатије. Најјефтинија су радна снага, и за своју мизерну зараду неизбежно купују "робу широке потрошње", не би ли макар мало дотакли живот какав им се сугерише виртуелним путем.

Ма колико мало, али врло захвално тржиште Србије, где је амалгам оријентално-словенског гена произвео хедонизам као начин живота, трка за ликом и делом натчовека добија различите облике.

Милиони људи који чине једну "цивилизацију сиромаштва" (М. Марковић, у својим "цветним колумнама") створили су помодарски дух, субкултурни рај, и као такви појављују се у улози купца контејнера шареног смећа са свих континената. У том смислу је овдашњи Вавилон врло престижан у односу на неке друге адресе. Оваква продаја "на ситно" учинила је пребогатим произвођаче свега и свачега, а сиромашне ни у чему није обогатила или унапредила. Па чему онда та иста телевизијска реклама упућена белом натчовеку ако он није потрошач, ако не у сврхе бесплатног модела, скројеног идеала који је недостижан. Филозофија рекламе и јесте у томе. Недостижни идеал мора остати недостижан.

Онај ко га оствари, нема више шта да тражи на глобалном тржишту. Он је класа за себе. Он летује и зимује више пута на удаљеним океанима и планинским масивима, не троши "робу широке потрошње" и слабо је ногама на земљи. Но, срећом по мултинационалне компаније, ова је врста ретка. Стратегија владавине мањине над већином не сме бити поремећена. Масовни егалитаризам, наиме, политика "једнаких стомака", завршена је рушењем берлинског зида. Тај "велики прасак" ослободио је нове милионе сиромашних људи, најбољих поданика електронског неофашизма, верних купаца онога без чега се данас не може. Управо он купује такозвану кућну хемију, јефтину козметику и инстант храну.

У транзиционим државама каква је Србија, култ цигарета, жвакаћих гума и сладоледа, потпуно је завладао путем терора наградним играма. Како по дефиницији нада последња умире, а право на наду је једино које ниједна диктатура у историји није сломила, мултинационалне компаније су то одлично разумеле. Хлеб је ту, а игре нека почну...

Тинејџерка откривеног пупка с натписом на леђима "Пажљиво лижите" скакуће улицама балканског велеграда рекламирајући наградну игру, у којој је потребно полизати сладолед на штапићу, не би ли на том истом штапићу срећни налазач угледао награду-аутомобил. Ова подла замисао с идејом оралног задовољавања синоним је потпуне диктатуре робе и новца, у којој је одобрено и сексуалну узнемиравање малолетница тамо где закона о заштити овог узраста од порнографских асоцијација нема. У Америци оваква реклама не би прошла. Или, ако би прошла, неко би наплатио дебеле милионе због тога што се то коси са идејом старог-новог конзервативизма те државе и њених грађана. Но, у Србији је најприземнија порнографија на дохват руке свакоме ко је одлучио да на исто тако приземан начин заради паре. У томе својим ћутањем саучествују и надлежна министарства и многа удружења грађана којима је занат селективно моралисање.

Коначно, закон о ограничењу рекламног простора на телевизијама масовно се крши. Начин на који овдашње најгледаније телевизијске станице масакрирају филмски програм, превазилази све што је икада виђено од када ради кућни биоскоп. Да се супротстави том криминалу, никоме и не пада на памет, а установа коју је парламент основао да штити грађане од те и сличних пошасти, такозвана Радио-дифузна агенција, представља лоповско гнездо, где би свака поштена држава могла да пошаље патролу најближе полицијске станице, и без објашњења похапси тамо присутне господаре српског електронског неба и земље.

Но како говорити о правди, поштењу, моралу и сличним стварима кад је на кугли Земљиној тога одувек било. Већ након седмог дана од постања, кршења су наступила, а с њима и пропаганда. Економска или политичка, свеједно.