ЕУ-ОУН. Окрутност и неодлучност

Европска Унија је увела ембарго на испоруку оружја Сирији. Такође је забрањен улазак на територију ЕУ тринаесторици чланова сиријске владе, а њихова актива у банкама земаља Европске Уније се замрзава. У изјави Савета ЕУ се истиче да су на црни списак доспели чланови сиријске владе, који су криви за погибију мирног становништва приликом гушења недавних протестних акција.

Ма како чудно било, у списак није уврштен сам председник Сирије Башар Асад. Санкције су донете на иницијативу присталица радикалних мера – ВеликеБританије, Француске и Немачке и практично понављају први пакет мера, који је усвојен у фебруару ове године према Либији. Зато су паралеле овде очигледно и сценарио даљег развоја ситуације је предвидив.

Истовремено, Организација уједињених нација је послала у Сирију специјалну комисију, која треба да истражи сукобе између војске и противника Башара Асада. И то је једино што ОУН може да предузме у садашњој ситуацији. Покушаји да се осуди окрутно деловање сиријских власти је блокирано у Савету безбедности. Иста судбина је раније задесила изјаве о политици у Јемену. Због тога су многи политиколози поново почели да говоре о политици двоструких стандарда и потребом за реформама у систему усвајања одлука у ОУН.

Све више стручњака указује на неспособност ОУН да брзо и ефикасно реагују на жаришта насиља, која се распламсавају у различитим деловима света. Мишљење директора Међународног института за политичку експертизу Евгенија Минченка.

Кључна примедба на одлуке ОУН јесте да се оне често усвајају у толико неодређеној форми да се касније реализују субјективно. Као што се то, на пример, десило с резолуцијом о Либији. И врло је сложно да се касније контролише спровођење ових одлука. Друга ствар је то да због постојања права вета сталних чланова Савета безбедности усвајање неких одлука бива врло тешко. Зато што их блокирају или Американци или Русија и Кина. Али, ту је и трећа ствар. Нема механизма за доношење одлука поводом противречних принципа територијалнго интегритета и права нација на самоопредељење. И оно што је главно, то је да данас у принципу не функционишу правни механизми, већ право јачег.

Право на самоопредељење које је стручњак поменуо, умало није изазвало раскол у ОУН. Случај с признавањем независности Косова је најупечатљивији пример за то. Зашто ова немирна покрајина може да се одвоји од Србије, а Јужна Осетија и Абхазија, које су настрадале од агресије Грузије, не могу? Мноштво оваквих питања се поставља у просторијама ОУН. Подједнако замешатељство је изазвала специјална операција САД на ликвидацији Осаме бин Ладена. Борба против тероризма је добра ствар, али су амерички војници упали на суверену територију Пакситана, не добивши дозволу за то. Воде се спорови о операцији у Либији. Русија је већ изразила незадовољство поводом онога што се дешава. Једна је ствар контролисати ваздушни простор ове земље, као што је написано у резолуцији ОУН. А потпуно је друга – отворени рат против Гадафијевог режима и лов на њега и на његову породицу, који су де-факто објавили Велика Британија и Француска. Све ове противречности се објашњавају несавршенством структура ОУН наводи Евгеније Минченко, али реформе не могу брзо да се спроведу, наводи он са жаљењем.

Ситуација се не може кардинално променити. Могуће је да треба говорити о стварању неких већих регионалних блокова, дакле, и о томе да ОУН координира њихову делатност. Очигледно је да треба говорити о повећању броја сталних чланова Савета безбедности из реда земаља у развоју. Међутим, ту се опет поставља питање, коме дати право вета, а коме не.

Међу кандидатима за сталне чланове Савета безбедности су: Немачка, Јапан, Индија, Бразил и Јужна Африка. Консултације трају већ неколико година, али се не види напредак. Могуће је, кажу аналитичари, да ће управо дестабилизација ситуације на Блиском Истоку и у Африци приморати водеће земље ОУН да увиде очигледне недостатке организације и да напокон започну реформе.