ИСТОРИЈА ТЕХНОЛОГИЈЕ МЕДИЈА ПЛАШИ – ОД ШТАМПАРИЈЕ ДО ФЕЈСБУКА

Цијењени швајцарски научник, Конрад Геснер, вјероватно је први који је упозорио на ефекте презасићености информацијама. У означеној књизи он описује како је савремени свијет преплавио људе подацима, те да је ова преобилност „збуњујућа и штетна“ по ум. Медији сада објављују његову забринутост са извјештајима о беспримјерним ризицима живота у дигиталном окружењу.

 Вриједи напоменути да Геснер, са своје стране, никада није користио имејл и да ништа није знао о компјутерима. То није стога што је он био технофоб, већ зато што је умро 1565. године. Његова упозорења се односе на наизглед неизмјерну поплаву информација објављених у штампаним медијима.

Бриге о презасићености информацијама старе су колико и саме информације, одражавајући са сваком генерацијом опасне утицаје технологије на ум и мозак. Из историјске перспективе оно што напада породицу није развој ових друштвених проблема, већ њихова сличност од једног стољећа до другог, до тачке гдје се они поново појављују са сасвим мало промјена осим етикете.

Ове бриге се протежу уназад све до самог рођења писмености. Паралелно са савременим бригама због прекомјерне употребе технологија од стране дјеце, Сократ је дао чувено упозорење у вези писања зато што би то „створило заборавност у душама ученика, јер они неће користити своје успомене.“  Он такође савјетује да дјеца не знају разликовати фантазије од стварности, те стога родитељи треба да им дозволе да само чују корисне алегорије али не и „неодговарајуће“ приче, како њихов развој не би пошао погрешним путем. Сократово упозорење је отада понављано много пута: старије генерације упозоравају против нових технологија, оплакујући друштво које напушта „безопасне“ медије са којима су одрасли, наизглед несвјесни да је та иста технологија сматрана штетном онда када се први пут појавила.

 
Реклама


Геснерова забринутост над психолошким притиском настала је када је он поставио себи задатак да изврши попис свих књига доступних у 16. стољећу, објављених под називом Библиотхеца универсалис. Сличне бриге јавиле су се и у 18. стољећу, када су часописи/новине постали чести. Француски државник Малешерб био је против тренда добијања вијести са писаних страница, тврдећи да то читаоце друштвено изолује и умањује духовно уздизање групне праксе добијања вијести са проповједаонице. Стотину година послије, када је писменост постала кључна и када су школе широм уведене, мрзовоља се надвила над образовањем као нечим што је неприродно и што носи ризик по ментално здравље. Чланак из 1883. године објављен у седмичном медицинском часопису Санитариан наводи да школе „исцрпљују дјечији мозак и нервни систем са сложеним и многоструким учењима, и нарушавају њихова тијела дуготрајним заробљавањем.“ У међувремену, претјерано учење сматрано је, од стране медицинске заједнице, водећим узроком лудила.

Појавом радија открили смо још једну пошаст младих: радио је оптужен за одвлачење пажње дјеце од читања и за смањење учинка у школи, од чега је обоје сада сматрано за одговарајућим и корисним. Године 1936. музички магазин Грамофон објавио је да су дјеца „развила навику подјеле пажње између монотоније припреме за своје школске задатке и неодољивог узбуђења звучника“ описујући како радио програми нарушавају баланс њихових узбуђених умова. Телевизија је такође узроковала широкораспрострањену забринутост: историчар за медије, Елен Вартела, примијетила је како су „противници изразили бриге о томе како телевизија може штетити радију, разговору, читању и уопште породичном животу, чији је резултат даља вулгаризација америчке културе.“

До краја 20. стољећа персонални рачунари су ушли у наше домове, интернет је постао глобални феномен и готово истовјетне бриге су емитоване широм медија користећи звучне наслове: ЦНН извјештава да „имејл штети коефицијенту интелигенције“, Телеграф истиче да „твитер и фејсбук могу нанијети штету моралним вриједностима“ и да „генерација фејсбука и мајспејса не може остварити везе,“ док Дејли Мејл објављује „Како вам кориштење фејсбука може повећати ризик од рака“.  Ниједног трачка доказа нема у основи тих прича, али оне чине ударне наслове широм свијета јер представљају ехо наших претходних страхова од нових технологија.

Ови страхови су се такође појавили у чланцима озбиљнијих публикација: утицајни чланак Николаса Кара „Да ли нас гугл заглупљује?“ за Атлантик сугерише да интернет подрива нашу пажњу и чини застој у нашем расуђивању; чланак лондонског Тајмса под називом „Упозорење: преоптерећење мозга“ наводи да дигитална технологија штети нашој способности саосјећања;  док наслов у Њујорк Тајмсу „Искушење подацима: да ли ствара зависност?“ поставља питање да ли технологија може бити узрок поремећаја смањења пажње. Сви ови чланци имају једну заједничку ствар – нису споменули нити једну студију о томе како дигитална технологија утиче на ум и мозак. Оне објављују анегдоте о људима који сматрају да се не могу дуже сконцентрисати, разговарају са научницима који периферно проучавају ову област и то је то. Замислите да се на сличан начин расправљало о ситуацији у Афганистану. Могли бисте написати 4.000 ријечи за велике медијске куће а без да уопште споменете релевантне чињенице у вези рата. Умјесто тога, ви бисте базирали вашу тезу на основу мишљења ваших пријатеља и оног момка доле на улици који продаје кебаб. Он је заправо из Турске, али то је све исто, зар не?

Ту је, у ствари, низ истраживања која се директно баве овим питањима. До сада, показују студије, нема досљедних доказа да интернет узрокује менталне проблеме. Ако ништа друго, подаци чак показују да људи који користе друштвене мреже у ствари имају бољи друштвени живот, док они који играју компјутерске игрице су бољи у апсорпцији и реакцији на информације без губитка тачности и без повећане импулсивности за разлику од оних који их не користе. Насупрот томе, гомилање дугогодишњих доказа указује да стално гледање телевизије заиста има негативне ефекте на наше здравље и нашу могућност да се сконцентришемо. Готово никада не чујемо о овим врстама студија зато што је телевизија стари зналац док страхови у вези технологије морају бити нови.

Писац Даглас Адамс посматрао је како постојећа технологија, која је постојала још у вријеме нашега рођења, нам изгледа нормална, затим све што се појави прије него што напунимо 35 година нам је узбудљиво, а све што дође након тога гледамо са подозрењем и сумњом. То не значи да су све технологије у медијима безопасне, и треба да се организује важна расправа о томе како развитак технологије утиче на наша тијела и умове. Међутим историја је показала да ми ријетко узимамо у обзир ове ефекте осим најповршнијих, зато што су нам наше сумње битније. Ако се осврнемо на напријед наведено, расправе о томе да ли школа заглупљује мозак и да ли часописи штете друштву чине се чуднима, али наша дјеца ће без сумње исто то мислити о технологијама које нас данас забављају. Неће проћи много док не почне нови циклус.

Аутор: Вон Бел


Превод са енглеског мр Драгана Пећанац
31 мај 2011 год.
 
https://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5539