Ни хапшење Тачија, Орића или њима сличних не би изазвало тако искрено радовање Тадића

"Нико не може замерити  Младићу да је радио на томе да оштети своје сународнике и становнике Србије..." - Тадић

Обраћање председника Србије Бориса Тадића поводом хапшења бившег команданта Војске Републике Српске генерала Ратка Младића оставља утисак једног озбиљног гафа.

Није то због видљивог тајминга хапшења управо поводом доласка званичника ЕУ и за добијање кандидатуре, није ни због наглашеног обраћања западној јавности и није због претераног председниковог драматизма.

У ствари разлог је у нескривеном ликовању председника Србије. Толико се ликује када бива ухапшен стари и лични непријатељ, односно "крвник". Чак и хапшење Хашима Тачија, Насера Орића или њима сличних изгледа не би изазвало тако искрено радовање председника Тадића.

На крају крајева многи садашњи становници затвора у Шевенингену су били изручени у доба када је премијер био Војислав Коштуница, средином 2000-их година. Али председник ДСС, исто као и шефови других земаља у региону изабрао је прави тон за тај нимало пријатни посао. Изручење оптуженика увек се приказивало као изнуђена мера, уступак неодрживом спољном притиску. Власти нису истицале у приказању своје умешаности у та хапшења и слање у Хаг. Наравно избегавали су и јавно ликовање.

Да ли је Тадић копирао држање премијера Зорана Ђинђића приликом паковања Слободана Милошевића за Хаг пре 10 година?

Онда је психолог Тадић занемарио једну битну разлику. За Ђинђића вођа СПС-а је био лични непријатељ, рат са њим је одузео читаву деценију живота осниваћа ДС.  На крају крајева, тада је све то било још доста актуелно. Свакако Ђинђићева мржња према личном и политичом непријатељу је била природна и никога није чудила.

Али зашто је Тадићу толико до Младића? Толико се разликују, толико су различите њихови биографије.

Један је "златни младић" из "круга двојке", уздигао се до власти на таласу народног незадовољства и прекалио се у београдској политици. Други - сељачки син из босанског засеока, деценијама је живео по гарнизонама да би се пробио. Један се бавио каријером у Београду, а други водио одбрамбени рат на челу Војске Републике Српске.

Точак жалосне судбине се окренуо, па уместо уживања у националној пензији,  генерал је морао да се крије и да живи у беди као и многи србски пензионери.

Зар је генерал Младић могао или желео да оштети лично Бориса Тадића?

Није његова војска опкољавала Београд, није он лишавао младог политичара хуманитарног брашна. Свакако није било етничког чишћења на Дорћолу. Да ли је Младић био други Наполеон или не, колико је био успешан у рату, одговоран за ратне злочине или није, али нико му не може замерити да је радио на томе да оштети своје сународнике и становнике Србије.

Због тога и однос према њему у Србији углавном је у распону од заклинања у "хероја и спасиоца" до равнодушности према "овом генералу из босанског рата". Значи од позитива до незаинтересираности, само без изразите негације.

Радовање због "генераловог" хапшења сасвим је логично у Сарајеву и Загребу. На крају крајева ту си била седишта непријатеља и тамо живе његови непријатељи из ратова.

Триумф просрбског председника због хапшења једног полуживог старца-генерала, који се старао како је знао и умео да ратује за властити народ јесте политички гаф.

Ако је за веровати искуству једног Талејрана у политици "грешка је гора од злочина".