„Ирационалност“ америчке спољне политике на Балкану

Толико је присутно једно мишљење о природи америчке спољне политике, да је оно постало неупитно, нарочито у интелектуално – политичким круговима. Оно отприлике гласи: Америчку политику, па тако и спољну политику покрећу, умеравају и воде искључиво интереси и она је стога поптуно рационална и предвидива. Америка жели да реализује своју моћ на што већем простору и у што већој мери, те стога она поступа само у складу са тим императивом моћи. Ничег другог нема осим голих и јасних интереса, а то на првом месту значи остваривање економских и стратешких циљева свугде у свету.

Иако се чини да америчка спољна политика представља резултат једне заиста рационалне „теорије игара“ коју играју њени кључни играчи (бизниса, политике и војске) она заправо често излази из тих оквира. Но и тада се настоји објаснити или „покрити“ рационалним економским и стратешким интересима да би „теорија интереса“ остала и даље као једини кључ за разумевање империјалне политике Новог Рима.
 

Амерички Ахаб

Историјски пример ирационалне политике САД је Вјетнамски рат у коме су годинама бомбардовали слабо насељену џунглу и бедан народ са више бомби но што је бачено у Европи током Другог светског рата да би истребили „пошаст комунизма“. Вјетнам као сиромашна земља заиста није претио виталним америчким интересима у региону, али се готово целокупна војна машинерија САД устремила на њега. При томе су Американци трпели прилично велике губитке у људству и непроцењиву штету у својој и светској јавности. Пре свега у смислу рушења дотадашњег брижљиво грађеног међународног имиџа „ослободиоца Европе од Хитлера“ и лидера „слободног света“.
 

Тако је и велики маг америчке спољне политике Хенри Кисинџер у свом стратешко историјској уџбенику „Дипломатија“ признаје да је то било ирационално и „крсташко“ наступање без много везе са рационално схваћеним америчким интересом у том делу света. Он закључује како је америчка спољна политика у последња два века често било плод компромиса рационалног и интересног размишљања с једне и ирационалне опсесије „јурења немани“ по свету са друге стране. Он чак признаје да је та ирационална црта америчке спољне политике била онај „први покретач“ који ју је учинио великом, али да би рационално и стратешко реалполитичко вођење политике требало коначно да преузме вођство да би САД остала глобална сила и у наредним деценијама.
 

На тај начин се америчка спољна политика приказује себи и целом свету као плод свесног, рационалног и прагматичног ума иако у њеној позадини често постоје несвесни, ирационални и привидно апсурдни покретачи и мотиватори. Тако и када је очигледно да постоје ирационални страхови од „светских немани“ који могу угрозити „амерички сан“ који утичу на правац и брзину кретања спољнополитичког носача авиона званог Америка, они се рационалистички увијају у обланде интереса, безбедности и прагматичне користи.
 

Са друге стране постоји и механизма обмане и манипулације тим и таквих страховима и надама од стране одређених интересних група које желе да утичу на спољнополитичку оријентацију САД. Но и те групе које генеришу страхове од „комунизма“, „тероризма“ или „фашизма“ и којама успевају да обликују јавно мњење у скалду са својим интересима и циљевима то раде јер постоји плодно тло у америчкој култури и менталитету. Они користе негативне стереотипе, страхове и бојазни, наде и жеље које су традиционално присутни у америчкој јавности да би преко изазивања „моралне хистерије“ покренули лавину емоција и кроз то извршили притисак на законодавну и извршну власт. Тако су медији заправо медијуми кроз које утичу и кроз које се стичу како рационални интереси моћних лобија тако и ирационалне емоције и ставови који су присутни у америчкој подсвести.
 

Архетип тог привидно рационалног понашања иза кога је ирационално увек присутно је митска мелвиловска прича о „Моби дику“, о опакој морској немани коју јури фанатични капетан Ахаб. Овде је симболично Ахаб вођство америчког друштва, посада су они који их следе у „јурњави за немани“ а бели кит је деперсонализовани и дехуманизовани непријетељ. Суштинска мисао овог романа је да капетан Ахаб савршено рационално делује, али постоји бојазан да то чини да би дошао до ирационалног циља, у смислу опсесије да уништи белог кита који представља сублимацију непријатеља и зла. У том кључу се може разумети и опсесија Америке претњом која јој је наводну у време хладног рата долазила од стране комунизма, предвођеног СССР-ом. Стога се тако схваћена опсесивна подлога америчке политике сасвим уклапа у Регановску манихејску квалификацију СССР-а као „империје зла“. Исто тако се могу детектовати јасни идеолошко - крсташки елементи у хладноратовском сукобу, али и у новијем „рату против тероризма“ у америчкој спољнополитичкој оптици.
 

Балкански Вијетнам

У балканском поглављу америчког марша према глобланој доминацији се могу уочити и тај рационални стратешки елемент али и тај ирационални који стоји готово скривен у позадини или у подсвести америчке спољне политике. Рационални део представља деловање које је последица пада комунизма и распад источног војно-безбедносног система је отворио простор за продор и учвршћивање америчке моћи.
 

На првом месту се та нова експанзивна политика показала на Балкану који је од изузетног стратешког, али не само стратешког значаја. Користећи се менаџментом криза којом се у контролисаним условима остварио распад и разбијање бивше Југославије успели су уз релативно мало напора овладати овим изузетно виталним простором. Подстрекавање међуетничких и међуверских сукоба се добио хаос и ратови у којима је као „спасиоц“ наступила Америка. САД су кроз сукобе на Балкану успели да осим успоставе неоколонијалне контроле над полуоством блокирају могући продор Немачке и повратак Русије у „југоистично Европу“.
 

Но ирационални део америчке спољне политике је опет дијагностиковао њен доктор Кисинџер критикујући крајем деведесетих клинтоновску опсесију Србима на којима је Америка потрошила драгоцену деценију. Деценију у којој је прослављала своје глобални тријумф и када јој се нико није смео супротставити. Кисинџерова критика је усмерена на идеју да се САД морала устремити ка источној Европи и пре свега успоставом контроле над Украјином, са свешћу да руска слабост неће трајати превише дуго. Тако су у очима великог мештра стратегије Американци као у Вјетнаму превише ирационално били фокусирани на погрешно место и то предуго времена. Уместо да напусте готово контролисан простор и да искористе моменант када Русија има унутрашња превирања да простор источне Европе а и део Централне Азије стави под своју контролу и тако направи обруч око Москве, америчка спољна политика је губила године и ресусрсе против „тамо неких малих балканских Срба“.
 

Бомбардовање Србије је са позиције америчких рационално схваћених интереса било готово непотребно јер је србска страна пристала на готово све што је тражено од ње. Но та је 1999. имала и отржњујући утицај и на руску јавност што је за последицу имало и промену политике у наредној деценији.
 

Наставак те опсесивно противсрпске политике Вашингтона се огледа и у притиску на Србију не само да толерише отмицу Косова и њену сецесију већ и да то званично призна. Чак је и прозападним учесницима преговора које је контролисао Ахтисари било чудно зашто САД толико настоји да понизи Србију.
 

Са позиције реалполитике било је довољно што Србија толерише сецесију која ће кроз деценију или две бити „реалност на терену“ коју тешко може да игнорише и најнационалистичкија влада у Београду. Није било потребе да се форсирано присили Србија да прихвати и призна сецесију јер је то нешто што тешко пада и проевропском делу јавности. Да се са друге стране формално толерисао и србско представљање Косова као своје јужне покрајине без промене њеног статуса, то би се проевропским властима у Србији чинило као компромис. Но америчка страна је од српске тражила нешто што се не тражи од никога – да прихвати насилну сецесију Косова које је историјска колевка србског идентитета и да је званично потврди, а да истовремено настави путем у ЕУ и НАТО.
 

Многи аналитичари америчке политике су ову чудновату једностраност која дугорично и није у интересу САД су је покушали рационализовати кроз „наслеђе прошлости“, кроз „инерцију спољнополитичког носача авиона“ или пак кроз деловање албанског лобија у структурама моћи. Наравно да све то реално постоји, али све ово појединачно па ни у збиру ипак нема довољну „тежину“ да објашњава структуралну позадину оваквог у бити ирационалног понашања.
 

Прва последица овакве неизбалансиране и непотребно репресивне спољне политике Америке је повратак Русије на Балкан.Како је Србија после петог октобра постала стратешки (али још не и структурални) вазал Запада она је била склона да испуњава све захтеве надајући се „милости“ од победника у рату 1999. Но како такве милости не да није било већ су следили нови притисци и уцене, готово у безизлазном стању се Србија стидљиво обратила за помоћ Русији. Тада је председник Русије Путин начелно и одлучно подржао Србију у Савету безбедности где су САД хтеле да протуре сецесионистички ахтисаријевски план. Тако је агресивна и ирационално једнострана политика САД отворила врата Русији на овим просторима и Београд буквално гурнули ка Москви. А то сигурно није била намера „рационалних стратега“ у Вашингтону.
 

Могуће је дати и нека друга објашњења америчког пресинга и непрекидног понижавања Србије. Могуће је на пример да је реч о освети због супротстављања америчкој хегемонији током деведесетих, у време глобалног тријумфа Вашингтона. Исто тако можда кроз овакву политику настоје да потпуно сломе дух србског народа и да неповретно мењају његов историјски код – јер без Косова Срби више нису онај народ који су били. Но опет залазимо у сферу ирационалног и мрачнодуховног што исто тако маргинализује тезу о потпуној рационалност и интересној детерминисаности америчке спољне политике.

Бранко Радун,