ПРОТЕСТ ПРОТИВ НАТО СКУПА У БЕОГРАДУ - 12. ЈУН 2011

Баук антимилитаризма и „Зупчаник“ десничарске пропагандне машинерије

8.6.2011.

Одговор на текст Филипа Ејдуса „Натобаук“, објављен на интернет страници „Пешчаника“, https://www.pescanik.net/content/view/7026/1207/

 

Пише: Филип Шаћировић,

учесник Анти-НАТО кампање

 

Недавно је на интернет страници „Пешчаника“ - једног од опскурних гласила релативно мале и затворене групе десно оријентисаних интелектуалаца, која себе перципира као „другу Србију“ - освануо текст о Анти-НАТО кампањи, аутора Филипа Ејдуса.

 

У тексту је јасно и недвосмислено изнета апологија сарадње државе Србије са НАТО. Аутор објашњава да се ради о „важном скупу“, који ће за тему имати „безбедносну сарадњу“, која је, пак, „услов за постизање националне безбедности у 21. веку“. Ова конференција би требало да „представља признање и велику шансу за војну дипломатију Србије али и за поправљање међународног имиџа њених оружаних снага“, каже се даље.

 

Текст нам такође објашњава како „није тачно да се конференција крије од очију јавности“. Наиме, информације о овом скупу, каже господин Ејдус, могу се наћи како на сајту НАТО, тако и на сајту Министарства одбране Републике Србије, па чак и интервју са начелником генералштаба Војске Србије, Милојем Милетићем, поводом организовања поменуте конференције. Тотална медијска блокада, уверава нас господин са „Пешчаника“, никако не постоји, премда је „можда могло о свему више да се дискутује“, допушта.

 

Противници одржавања овог скупа су означени као „изолационисти“ и „популисти“, који се „у најбољем случају“ залажу за „безбедносну изолацију Србије“. Ово „безбедносна изолација“ би вероватно требало да импутира неки вид ксенофобије и идеологије затворености у спољној политици, за коју се претпоставља да је противници НАТО заступају.

 

Оваква линија аргументације је у најмању руку проблематична, ако не и отворено усмерена ка демагошком замагљивању чињеница. Одређене ствари су остале више него недоречене, док се друге могу једино назвати дезинформацијама.

 

Нигде се тачно не каже, на пример, да ли и чиме ће се поправити међународни имиџ НАТО и његових оружаних снага, као светског милитаристичког и профитерског картела, који шири ратна разарања и пљачку широм света. Нигде се не доводи у питање шта „поправљење имиџа Србије“ у очима једне такве организације значи за „имиџ Србије“ у очима остатка света – пре свега у очима њених грађана.

 

Прва дезинформација је тврдња да иза Анти-НАТО кампање стоје Центар за либертерске студије и Анархосиндикалистичка иницијатива. Анти-НАТО кампања је заснована на слободном учешћу појединаца и демократском доношењу одлука на јавним састанцима свих укључених. Учесници ове кампање су разних политичких уверења и стремљења, са изузетком десничара, чије се учешће коси са основним принципима рада Кампање. Аутор ових редова је такође учесник Анти-НАТО кампање, а није члан ниједне од поменутих организација.

 

Друга дезинформација је тврдња о наводној „јавности“ органзовања НАТО конференције у Београду и њено „доказивање“ тиме да је о томе писано на интернет страницама НАТО и Министарства одбране Републике Србије, поред „Пешчаника“ два вероватно најнечитанија извора у Србији, може да буде схваћена само као иронија или цинизам. Чињеница да је организовање једне овакве конференције било пропраћено у најбољем случају спорадично јесте без сваке сумње доказ координисане медијске блокаде. Да ли је та блокада „тотална“ је небитно, иако би се могло аргументовати да је један од механизама одржавања медијског мрака, управо слабашан покушај камуфлирања и саме медијске блокаде спорадичним спомињањем конференције, уз наду да ће то проћи незапажено.

 

Трећа дезинформација, стидљиви помен о томе како је „можда требало више да се дискутује, посебно у електронским медијима“ нам, у начелу, каже да је требало да буде гласнијег лавежа док каравани пролазе. Дискусија о овако крупним спољно-(и унутрашње-)политичким одлукама се нипошто не сме само водити „у медијима“, нити „посебно“ у њима, а посебно не тек након што је господин Шутановац, без сумње у координацији са осталим представницима режима на власти, већ донео одлуку и само је формално саопштио, упркос јаким индицијама да је она у супротности са жељама и расположењем већине друштва у Србији.

 

У демократским друштвима дискусије нису формалности ограничене на медије, нити су њихови закључци чисто декларативног карактера, попут одјека или фазно закаснеле реакције на свршени чин. Демократија подразумева доношење обавезујућих одлука од стране већине у интересу већине, интересу за чије је одређивање легитимни арбитар управо јавност, односно сама већина. Очигледно је да се о томе овде није радило. Одлука Шутановца и владе чији је члан се, стога, једино може посматрати као акт владарске самовоље, пошто је веома мало вероватно да чак и актуелна власт поседује толику количину политичког незнања или толику разину политичке отуђености од расположења ширих слојева.

 

Упитно је и колико је аутор текста на који одговарам близак и наклоњен самом концепту демократије и њеним основним принципима. Позив Влади Србије да „превазиђе страх од искривљеног јавног мнења које је формирао Слободан Милошевић“, потпуно негира демократској јавности политичку субјективност и легитимитет у учешћу у демократском процесу. Штавише, тиме се негира сам демократски процес. „Превазилажење страха од искривљеног јавног мњења“ не може представљати ништа друго до идеолошку дисквалификацију.

 

Сетимо се да су грађани Србије преко десет година протествовали против тог Милошевића, за кога се овде тврди да им је формирао јавно мњење. Да ли је свргавање Милошевићевог режима 5. октобра било производ јавног мњења које је сам Милошевић формирао? Да није можда Милошевић, из разлога познатих само теоретичарима завере и господину Ејдусу, оркестрирао сопствено збацивање с власти 5. октобра? Апсурдност оваквих питања упућује на апсурдност Ејдусове тезе.

 

„Превазићи страх од искривљеног јавног мњења“ не може ништа друго значити до „превазилажења“, односно одбацивања одговорности политичара на власти пред својим бирачима. Још јасније речено: демократски је све оно што власт и НАТО одобре као такво, све друго је „искривљено јавно мњење“.

 

Сетимо се такође и чињенице да је Милошевићева пропагандна машинерија користила готово идентичне механизме дисквалификације супротстављеног става. Највећа владајућа странка тврди да је демократска. Претендује на то у свом имену. Аутори текстова на „Пешчанику“, међу њима и господин Ејдус вероватно неће негирати да је њихов прокламовани циљ заступање вредности демократије и слободе. Из текста „Натобаук“ дотичног господина се, међутим, да назрети супротна политичка порука. Веома јасно видимо колико су импликације таквих ставова озбиљна претња политичким слободама.

 

Рекао бих да је једино искривљено мњење оно господина Ејдуса, који је у покушају политичке дискредитације усвојио методе „ТВ Бастиље“.

 

Одатле се намеће и питање о природи медијума попут „Пешчаника“: да ли се заиста ради о интернет страници са озбиљним политичким анализама или само о пропагандном зупчанику идеолошке машинерије режима који је тренутно на власти?

 

Пошто из блиског историјског искуства знамо да су медијске „бастиље“ присутне само у режимима бахатих владара без осећаја одговорности пред демократском јавношћу, основано би било поставити питање карактера садашње власти.

 

Дезинформације и идеолошке конструкције сумњиве логичке валидности Ејдусовог текста се не исцрпљују у претходно наведеним примерима.

 

Даљи моменти идеолошке догме су присутни у начину на који дотични господин представља НАТО и природу савеза, споразума и војнополитичких иницијатива које гравитирају око тог војног савеза. Ејдус цитира генерала Милетића, начелника генералштаба: „ово један од начина да, уз уважавање опредељења о војној неутралности, истовремено искажемо и опредељење о спремности на сарадњу, када је то у интересу мира”.

 

Јасније речено: Војнополитички врх Србије ће, у византијском лавиринту вечитих сплетки и двоструких оријентација, показати да, поред тога што је Србија војно неутрална, она то уједно и није! Србија, дакле, након двадесет година, и даље „није у рату“... Посебно када је то „у интересу мира“, који, речено је, „нема алтернативу“...

 

На сличан начин ни НАТО „није у рату“. НАТО, кажу, чува мир. Како је чувао мир у Србији и како га данас чува на Косову је јасно свима који овде живе. Недавно је НАТО почео да чува мир и у Либији, узурпирајући и саботирајући аутентичну револуцију либијског народа против тиранина Гадафија. Прети да ће почети да чува мир и у Грчкој, ако масе грчких радника и омладине, вероватно исто „искривљеног јавног мњења“ не одустану од борбе за своја социјална права.

 

НАТО је чувао мир и током хладноратовске операције „Гладио“, када је наоружавао неонацистичке и десничарске терористичке организације широм Европе, посебно у Западној Немачкој и Италији. САД, једна од водећих чланица НАТО је чувала мир оснивањем и наоружавањем муџахедина у Авганистану осамдесетих година прошлог века. Тада је у ту земљу послала великог борца за „демократију“ и западне вредности, Осаму Бин Ладена. Касније је због тог свог носиоца транзиције НАТО напао и окупирао Авганистан.

 

Након тога је дошло време да „мир“ стигне и у Ирак, у коме се процењује да су цивилне жртве износиле преко 90% укупног броја погинулих. Велики пријатељ и отворени савезник НАТО је и Израел, држава без устава, заснована на расистичким законима, верском фундаментализму и геноциду од стране досељеничке, колонијалне владе над домицијелним арапским становништвом.

 

Злочини чије су размере више редова величина већи од стравичног масакрирања цивила у Сребреници се дешавају свакодневно у земљама блиским НАТО или онима које су под окупацијом овог војног конгломерата. Након што је у Србији ухапшен један ратни злочинац и масовни убица – крвави генерал Ратко Младић – Влада Србије се спрема да у Београду организује конференцију разних глобалних Караџића и Милошевића и њихових Младића и Аркана. То се, баш као и деведесетих, правда „националним интересом“, идеолошком апстракцијом, под коју сваки националиста данас подводи шта год му је драго и која је однела већ превише жртава на овим просторима откако је почетком деведесетих година прошлог века у крви распада Југославије започет процес транзиције. Данас стопама србских шовиниста и ратно-транзицијских профитера, Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, корачају њихови политички наследници. За разлику од својих претходника, данашњи СПС и ДС не крију сарадњу на заједничким циљевима.

 

Господин Ејдус, у маниру госпође Споменке Јовић барата насумичним етикетама, ничим утемељеним у стварности. Он учеснике Анти-НАТО кампање назива „изолационистима и популистима“, изједначавајући нас са десничарима. Пракса и политичка реалност га, међутим, демантују на сваком кораку, као што су демантовали и садржину ИИ дневника РТС-а.

 

Десничари, подељени међу собом у „прву и другу Србију“, илити на „европејце“ (овај расистички термин је узет од њиховог залагања за такозвану „европску Србију“, насупрот „азијској Србији“ - дистинкција често пристуна у говорима Зорана Ђинђића) и „патриоте“ се уздају у „мајку Русију“ или у сам НАТО.

 

Оно што обе ове групације сврстава међу десничаре је њихово инсистирање на националном и давање предности србској Нацији и србској Држави у односу на народ Србије. Ни једна ни друга струја деснице немају намеру да се баве свакодневним социоекономским проблемима, који се свакодневно продубљују, како се продубљује транзиција. Уместо тога, медијски простор којим доминирају затрпавају политичким фетишима попут „евроатлантских интеграција“ или „традиционалних вредности“, подједнако немарни или чак непријатељски настројени према животним проблемима обичних радних људи. За десничаре су термини „радници“, „радничка класа“ или „свет рада“ безначајни, а радни народ нешто што се без устезања жртвује зарад „виших циљева“ илити „националног интереса“.

 

Чињеница да се „Мајка Русија“ и НАТО више уздају једно у друго, него у вредности које им десничари приписују, политику „патриотских снага“ и „друге Србије“ доводи до идеолошког банкрота. Очигледно је да нити „мајци Русији“ смета сарадња са ратним злочинцима из НАТО, нити „западним демократијама“ смета сарадња њиховог војног савеза са гангстерском олигархијом Русије.

 

Мене, а верујем ни остале учеснике Анти-НАТО кампање, не занимају лажне алтернативе два мафијашка клана у тајном односу Ромеа и Јулије. Противимо се НАТО јер је та организација милитаристичка и своје функционисање заснива на промовисању „сукоба цивилизација“, који нису ништа друго до стварање колонијалних ратних жаришта зарад геополитичке поделе интересних сфера међу великим силама.

 

О безбедности, стабилности и миру не може бити речи када се ради о војном блоку који је тренутно де фацто у рату против целог света –државе чланице НАТО врше инвазије на друге народе док, истовремено, над својим народима спроводе бруталну полицијску репресију, потпуно глуви за демократска начела или људска права.

 

Као учесник Анти-НАТО кампање сам далеко од „изолационисте“, о којем говори господин Ејдус. Своје савезнике Анти-НАТО кампања види међу људима свих народа света, који су спремни да се супротставе режиму непрекидног рата и полицијског терора у име „безбедности“ и „стабилности“. Анти-НАТО кампања је интернационалног карактера, заснована на солидарности која превазилази наметнуте националне и полицијске границе.

 

Очигледно је да организовање на интернационалним и антимилитаристичким основама изузетно смета снагама деснице – и онима у власти и онима у лојалној опозицији. Свесни да баук антимилитаризма кружи над Балканом, упрегли су своје „Зупчанике“ како би покушали да или прикрију или дискредитују овог баука. Сама та чињеница је за антимилитаристе и интернационалисте и „велико признање“ и много тога говори о „имиџу“ наших политичких снага.

 

Прави изолационисти, ратни злочинци и непријатељи светског мира ће покушати да у Београду од 13-15. јуна одрже своју конференцију, у режији Владе Србије и Министарства одбране, уз отворен протест свих мирољубивих грађана Србије, који се противе милитаризму и рату међу народима и које Анти-НАТО кампања има за циљ да окупи.

 

7. јуна 2011. године