Одрицање Србије од национално-државних интереса и приоритета

Дискусија о раду Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, која је одржана у Савету безбедности ОУН, поново је доказала изузетно сумњиву и противуречну улогу тог судског органа. Главни тужилац Трибунала, Серж Брамерц, дао је властима Србије „позитивну оцену“ за хапшење и екстрадицију генерала Ратка Младића, бившег команданта Војске Републике Српске. По његовим речима, предајом генерала Младића, „Србија је испунила једну од својих најважнијих међународних обавеза“. Белгијски правник је такође изразио задовољство због сарадње Србије са Хашким трибуналом. Међутим, он је дао да се схвати да Београд не може да рачуна на нешто више од тога све док је на слободи лидер Срба у Републици Србској Крајини Горан Хаџић. Хапшење Хаџића „мора бити извршено без и најмањег одлагања“ – изјавио је Брамерц (1).

Тон изјава главног тужиоца Хашког трибунала у Савету безбедности ОУН не оставља сумњу да надама руководства Србије у вези са форсираним пријемом земље у Европски савез није суђено да се догоде. Како су у вези са тим подсетиле француске новине „Фигаро“, раније су министри иностраних послова земаља – чланица ЕУ као рок за разматрање захтева Србије Европској комисији давали - крај текуће године. Па, рекло би се, предаја генерала Младића баш не повећава шансе за пуноправно прихватање Србије. „То је само чисто техничка етапа: ми за сада још увек нисмо спремни да донесемо одлуку о давању Србији статуса кандидата за ЕУ“ – париске новине цитирају једног од дипломата ЕУ, који је пожелео да остане анониман (1).

Власти Србије данас покушавају да проблем пријема земље у Европски савез сведу на хапшење Горана Хаџића и на известан процес „помирења балканских држава“ – за које се, говорећи речима србског министра иностраних послова Вука Јеремића, „Београд напорно труди последњих година“. Министар је убеђен да кључ за такво помирење представља „изношење потпуне истине о томе, шта се десило у оној ужасној деценији '90-их година“. А „откривање те истине“ по његовим речима, као, догодиће се преко процеса генералу Младићу у Хашком трибуналу (3).

При том је министар Јеремић деликатно прећутао и антисрпску оријентацију самог трибунала, и да друге балканске земље, на челу са Босном и Херцеговином и Хрватском, као и власти самопроглашеног Косова, под „помирењем“ схватају искључиво покајање Срба за све смртне грехове. Није случајно што властима Хрватске, чак ни после пресуде генералу Анти Готовини за убиство србских цивила у Србској Крајини 1995. године, уопште не пада на памет да преиспита одлуку коју је донео њихов парламент и која догађаје 1991 – 1995 године квалификује као „одбрамбени и ослободилачки Отаџбински рат“. Тако да Запад свих последњих година није уопште сматрао да слично законско решење представља исказивање некакве нелојалности у односу на Хашки трибунал и није од Загреба ни тражио „помирење“.

Па и сам Серж Брамерц не крије да има намеру да настави притисак само на Србију. По његовим речима, Београд је дужан и да одговори на „тешка питања“: Зашто је Младић успевао да на територији Србије тако дуго остане на слободи? Осим тога, српске власти су дужне на први захтев Хашког трибунала да му достављају све материјале, какви год да су, за које је истрага заинтересована. Обзиром да судије још увек не могу да се договоре чак ни по питању сврсисходности обједињавања поступка против Младића са поступком против бившег председника босанске Републике Српске Радована Караџића – предстојећи процес обећава да ће бити дугачак. И тешко да ће до његовог завршетка српске власти успети да се коначно ослободе оптужби за недовољну лојалност Хашком трибуналу.

Међутим, суштина проблема у односима Брисела и Београда није чак ни у Хашком трибуналу, већ у оним геополитичким оријентирима, које Запад намерава да наметне Србији.Ево како је отворено, без бриселског љигавог наклапања, ситуацију приказала америчка агенција за стратешку безбедност - „Стратфор“: „Дугорочно – хапшење Младића не уклања стратешки немир Европе у вези са позицијом Београда према Косову, чланству у НАТО и његовим везама са Русијом. И мада званично та питања не представљају препреку за добијање статуса кандидата или чак члана ЕУ – она представљају главне препреке за постизање потпуне интеграције Београда у Европу“. „Проблем Србије је у томе“, - настављају експерти „Стратфора“, - што Срби, који су оптужени за вршење ратних злочина, уствари никада нису били главни разлог премишљања Европе у вези са пријемом Србије у ЕУ, већ пре разлог за кочење потенцијалног пријема Београда. За Европу је много важнија притајена увређеност Београда према Косову и његово одбијање да се креће у правцу пријема у НАТО… Опозиција Београда у односу на независност Косова значи да ће тај неразрешени конфликт бити замрзнут уколико Србија постане члан ЕУ, јер ће, у том случају, Србија стећи право да стави вето на било коју европску одлуку која се тиче Косова“.

„Више од тога“, - наводи „Стратфор“ – „упорни став Београда да очува војну неутралност и постојање ван НАТО уз подржавање чврстих односа са Русијом – чак и с влашћу прозападног Тадића – многе у Европи тера да сумњају у дубину и дугорочну природу привржености Србије европским оквирима у сфери политике и безбедности. Многе земље у Европском савезу, посебно земље Централне Европе, као и балканске комшије Србије, ће бити узнемирене уколико Русија добије тајни пролаз ка Балкану, и пожелеће да Београд званично изјави да се његови интереси у области безбедности налазе у добијању чланства у НАТО“ (4).

Ето вам комплетне сарадње да Хашким трибуналом и помирења са комшијама! Србија ће ваљати Европском савезу само уколико се коначно одрекне својих национално-државних интереса и приоритета и чак, макар и кобајаги, самосталне спољне политике. Само што то више неће бити Србска држава.

А за сада – како пише амерички журнал „Тајм“ – „после Младићевог хапшења Европски савез Србији шапуће нежне речи“ (5). А српске власти их понављају, јер су им добродошле као згодне политичке заклетве.

Петар Искендеров,