ЕЛЕКТРОНСКА БЕЗБЕДНОСТ И ШТА ДА ЗАИСТА ОБЕЗБЕДИМО

... у случају да имају биометријске личне карте и пасоше, а често се питају да ли већ живе у неком свету потпуне контроле преко камера и електронских справа и да им већ није ударен жиг звери. Престрављени су због могућих злоупотреба од стране несавесних појединаца из полиције, државне администрације или криминалних група, а неретко верују у космичку заверу више него у Бога. Злоупотреба је било одувек, као што је крадљиваца и фалсификатора увек било, па и онда када се код личне карте пре једног века састојао само од неких одштампаних бројева и када водени жиг није постојао, већ је био обичан печат који је свако могао да копира.

Тако данас известан број верујућих олако потеже цитате из новозаветног Откровења св. Јована Богослова, а многи имају трауматичне последице од таквих размишљања. Имају немирне снове и дневне страхове, а други људи им се привиђају као „кодирани“. Могуће је да оваква размишљања потичу од нечисте савести, јер заправо онај ко се боји да је у сваком моменту праћен од неке врсте свевидећег ока, можда нешто жели да сакрије. Поставља се питање колика је његова вера и његово уздање у Бога као једино Свевидећег, а с друге стране се православном мисионару поставља питање има ли клице страха Божијег у том страху од електронске контроле.

Да се не би свео на мртво слово на папиру, ако већ неко размишља и пише о безбедности, можда би требао да се заиста запита о ширим аспектима безбедности данашњег човека: колико смо сигурни да ли је заиста осигуран хлеб насушни за наредну годину, или да ли имамо здраствено осигурање; да ли је обезбеђено школовање за будуће генерације и еколошка заштита или пензије за старије особе. Човек коме је све то обезбеђено, или заједница која је све то обезбедила, заиста ће мање да страхује или да пати од параноидних представа.

На основу контаката и са верујућим и са неверујућим лицима преко друштвених мрежа на интернету и путем комуникације преко скајп-програма, као и на основу посматрања појава из области информационих технологија из духовничке перспективе, дошао сам до закључка да велики број људи - не само због неинформисаности и верске необразованости, него и због погрешног саветовања од стране једног дела духовника - пати од разних страхова који су везани за информационе технологије. Ради илустрације навешћу извод из писма једног младића који се крстио пре годину дана и одмах затим почео да редовно посећује богослужења. Он ми се недавно обратио за савет пишући и о неким искушењима које је доживео неспосредно након крштења: „...Био сам у прилици да разговарам са једним монахом који ми је том приликом рекао да се у црквеним круговима верује како су нове биометријске личне карте и пасоши прихватање жига звери. Ја сам та документа још пре крштења извадио, а тај монах ми је потврдио да сам се одрекао Христа, примио жиг звери и препоручио ми је да спалим свој длан на усијаној плотни и да спалим документа. Тог момента, оче Гаврило, ја сам доживео толики шок, страх и безнађе. У једном трену као да ме је гром ударио. Све духовно, сав живот, сва благодат је излетела из мене у једном трену. Ум ми се у потпуности помрачио, осетио сам да умирем. У том трену био сам само празна љуштура. У мени није било ничега. Био сам жив, а мртав. Досао сам кући унезверен. Десет дана нисам могао да заспим нити да једем...“

Навео сам пример како људи, и међу њима чак и понеко духовно лице – надахњујући се духом овог времена и губећи се у неразумним размишљањима о биометријским пасошима и о жигу звери - запостављају суштинска верска и животна питања. Ако знамо да део духовника подржава и шири овакве идеје поткрепљујући људске страхове и износећи апокалиптичне визије, онда се заиста питамо да ли таква псеудопитања имају додира са животним темама верника и било ког човека. Или се можда ради о томе да је део духовника под утицајем видеокреација као што је „Дигитални анђео“, једног од многих документарних филмова који потхрањују страхове од електронске контроле у данашњем свету? У времену друштвених напетости и нерешености многих питања која се тичу свакодневног живота, ови на лажан начин постављени проблеми путем документарних филмова (чије ауторе и не знамо) одвлаче пажњу и представљају неку врсту медијског опијата за један  број верујућих.

Тема о информационим технологијама и значају медија јесте важна тема у овом историјском периоду, али проблемско размишљање о овој теми и о ризику који мултимедијска цивилизација и информационо друштво носе са собом захтева правилно постављање питања. Питање које се мени поставља на основу многих разговора са верницима путем интернета је питање колико смо нашим верницима обезбедили да заиста добију праве увиде у најновије трендове и спознаје информатичке науке. Паралелно са тим се поставља и оно прво питање - колико данашњи верник, усмерен у правцу да буде забринут над претећом електронском апокалипсом, заиста живи верски. Под верским животом подразумевам литургијски живот, који се практично одвија како у храму, тако и у свакодневници ван храма.

Ово питање сматрам кључним, јер се понекад чини да један број верујућих пати од неофитског синдрома насталог на новооткривеном етнофилетистичком корену прошлих деценија (премда се мора признати да је код ових верника њихово окретање вери искрено). Духовна заблуда у којој се налазе када се сусретну са црквеним предањем и светоотачком литературом показује се у њиховој дословној интерпретацији текстова насталих пре више векова. Тако они сматрају да је одбрана православља ако се брани, поред догме и канона, и историјски оквир светоотачких текстова. Они наиме у контекст данашњег вемена пројектују не само догму и каноне, већ и амбијенталне представе. Тако се одједном нпр. модерни аутопут ставља у контекст нечег неправославног и западњачког, а турска калдрма постаје православни траг само зато што је неко од наших великих духовника живео у времену Отоманске империје.

Изазов пред којим православни верник данас стоји, када је реч о информатичком друштву и мултимедијској цивилизацији, није у пројектовању калдрма и стаза прошлих времена у садашњицу, већ у синтези православног верског обрасца са најзначајнијим, водећим идејама информатичке данашњице. При томе православна духовност увек треба да има првенство и да буде коректив против застрањења у идолопоклонство и зависност. Јер, не заборавимо да је и информатичка и мултимедијска реалност само историјска реалност, као што је некада и на Дрини ћуприја била животна реалност која се преселила у историјску метафору и легенду и на крају крајева у музејски експонат на отвореном.

Од креативне моћи православног хришћанина да у данашњем времену и његовој материјалној и друштвеној стварности осмишљава и оживљава вечне истине православне вере и постави их као окосницу збивања и расуђивања о модерним феноменима, зависи животни опстанак заједнице. То је место где се отвара простор за духовни подвиг деце овога времена.

Аутори текста: Архимандрит Гаврило Вучковић и Радомир Вучић, на Спасовдан 2011 г.

https://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5590  


ОБРАЋАЊЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЈЕДНОГ МЛАДИЋА ЗА ДУХОВНУ ПОМОЋ

 Помаже Бог оче Гаврило! Благословите! Главна тема и мој главни проблем су  "искуства" и "стања" која сам доживео непосредно пред крштење и после њега. А све то ме је  престравило. Наиме, вече пред крштење имао сам нешто као "сан на јави" где ми се јавио саблажњив глас, који ми је рекао: "Ти си мој!". Тада као да ме је нека сила повукла на доле и као да је моје унутрашње биће нешто повукло у амбис. Целу ноћ нисам могао да спавам, а сутрадан сам приступио светој тајни крштења. Приликом обреда, када сам упитан да ли се одричем сатане, приметио сам да ми се мој рођени брат, који није крштен и не верује, смеје тј. смеје се целом обреду. У том моменту сам се и ја у себи насмејао и стидљиво пљуцнуо...Просто сам се изгубио и био ме је стид да пљујем у храму.Један смотан и непажљив тренутак. Након крштења брат ме је све време исмејавао и подругивао се питајући ме: "Буразеру, јеси ли га пљунуо?  Јеси га пљунуо?".

Мене је то страшно растужило, унело ми је немир и саблазан. Изашао сам из храма плачући и збуњен са осећајем да нисам довољно искрено приступио светој тајни и да сам се посрамио да пљунем. Уместо радостан да будем,  ја сам ронио сузе. Рекли су ми други да је нормално да се људи збуне у тој ситуацији. На то сам заборавио убрзо и смирио се. Међутим, само неколико дана након тога суочио сам се са најстрашнијом саблазни коју сам у животу доживео. Био сам у прилици да разговарам са једним монахом који ми је том приликом рекао да се у црквеним круговима верује да су нове биометријске личне карте и пасоши прихватање жига звери. Ја сам та документа још пре крштења извадио, а тај монах ми је потврдио да сам се одрекао Христа, примио жиг звери и препоручио ми је да спалим свој длан на усијаној плотни и да спалим документа. Тог момента оче Гаврило, ја сам доживео толики шок, страх и безнађе. У једном трену као да ме је гром ударио. Све духовно, сав живот,  сва благодат је излетела из мене у једном трену. Ум ми се у потпуности помрачио, осетио сам да умирем. У том трену био сам само празна љуштур. У мени није било ничега. Био сам жив, а мртав. Дошао сам кући унезверен. Десет дана нисам могао да заспим нити да једем.

Када бих легао, викао бих у себи: "Боже где си? Зар си ме напустио?  Зар си ме позвао на крштење да би ми открио да сам жигосан?",  а потом бих осетио као да ме нека сила стеже и да не могу да се померим, не могу очи да отворим , а глас саблажњив ми говори: "Тај кога тражиш, теби висе није доступан!"Срце ми се толико стегло од очаја, цео стомак ми је упао у груди, повраћао сам до изнемоглости, а у глави сам чуо страшне хулне гласове који се издиру на мене, говоре ми да ћу горети у паклу, гласове који ми нису дали ни да се молим, јер би ме усред молитве терали на церекање, на хулне помисли. Упињао сам се свом снагом да одагнам то од себе и нисам могао. Унезверено сам отишао на свету литургију у један оближњи манастир. Срце ми је било толико стиснуто да нисам могао да дишем, осећао сам да ће да пукне. За време литургије сам се цео тресао, све се предамном помрачило, а  светлост свећа и кандила сам видео као неонско хладно светло. Нисам осећао топлоту у телу, обузела ме нека смртна хладноћа. Само сам још у срцу осећао пламичак топлине који је треперио једва, па  све мање да би се у једном трену  потпуно угасио. И тог момента ми је срце "пукло". Не знам оче Гаврило како то да Вам објасним и дочарам. Све емоције у мени су се угасиле.Апсолутно ништа у мени није било. Чула су се угасила. Сунце више није сијало. Било је као зубато сунце  без топлине. Нисам осећао сопствено биће.Ту сам, а као да нисам ту.

Нисам реаговао ни на шта. Био сам као робот. Видим и чујем,  а не доживљавам ништа. Празно! Чак ни туге, ни очаја,  ни страха,  ни наде,  ни љубави...Апсолутно ничега у мени! Не осећам своје срце више, ни пулс свој, ни лупање срца,  ни интуицију, ни разум. Никаквог душевног покрета у мени нема, ни стања ни промене. Тада одједном осетих из дубине стомака навалу неку. Нешто одједном почиње да ме испуњава,  али није благодатно и топло, већ некако хладно и  празно  и пење се до срца и улази у њега и као да га је запечатило у том неком неемотивном стању, као да у мени више нема духа,  него неке магле, дима...У том тренутку примећујем иконе светаца које ме одгурују од себе, а ја бих да им приђем, да их целивам,  али ме сила од њих одгурује. Почињем да их видим извитоперено. Запамтио сам да сам видео светог Јована Крститеља на икони са неким подругљивим демонским ликом, а уместо анђела ја видим демоне са крилима шишмиша. Покушавам да се молим Господу, али он као да више није ту.  Обраћам се празнини у себи и нема никог да чује мој глас. Те ноћи сам попио таблете за спавање и коначно након више од 10 дана заспао. Међутим у сну,а као да је на јави одједном осетим страшан притисак на челу, као да нешто од споља покушава да продре. Свом снагом покушавам да се молим, да зауставим, али не могу и немам снаге, а  таблете ме омамљују и ја осетим како нешто улази кроз моје чело, пролази кроз тело, кида ме, искривљује изнутра, искривљује ми свест, цело лице ми се изобличило. Погледао сам се у огледалу,  а лице ми је толико гневно, обрве малтене вертикално стоје на челу, а не осећам ништа. Празнина је у срцу и души. У том моменту почињем да се присећам свих гнусоба и грехова које сам починио и почиње да ме пече теме главе до мере неиздржљивости. Али моја спознаја грехова не производи осећај гађења и покајања. И опет у души и срцу никаквог покрета нема. Нема суза. Мислио сам да никад више нећу бити у стању да се исплачем, или од срца насмејем. Након тога сам отишао код неуропсихијатра, исприцао својој лекарки шта сам доживео, а  она ми је рекла да сам депресиван и анксиозан и да сам се јако уплашио и дала ми је терапију коју узимам ево скоро 5 месеци. У међувремену сам се посветио редовном црквеном животу. Исповедам се, причестио сам се.

Иако ми је боље, брине ме тај недостатак емоција, емпатије, саосећања. Оче, био сам јако осетљив, емотиван момак. Страствен у свему. Када сам се радовао,  скакао сам од среће,а када сам туговао, плакао сам  у  сузама. Сада у мени нема ничега. У разговорима са својим свештеником сам разумео да цела та прича око жигосања није став Цркве и више о томе не размишљам. Али је таква штета направљена у мом унутрашњем бићу да ја више не знам шта се све мени издешавало и да ли је уопште поправљиво. Понекад мислим да је благодат Божија одступила од мене и да сам тежином својих грехова хулио на Духа Светога и да сам изгубио Божије обличје. Свашта ми пада на памет. Једва сам остао жив, био сам на ивици самоубиства од  јачине страха који ме је стрефио. Сам Господ ме је сачувао. Оче, јако ми је тешко да објасним своје стање било коме. Мислим да је речима немогуће описати, и тешко ми је да прихватим речи утехе да је све у реду,  јер ја осећам да је моја молитва "сува" без осећаја искреног мољења. Утеху ми је пружило то што сам успео спонтано да се расплачем слушајући емисију о праштању  када сам схватио колико сам тврда срца и неумољив био према мојим ближњима, колико сам злопамтио. Сада сам у неком стању "лебдења" где не могу ни да се поштено расплачем, насмејем,  радујем, наљутим....ништа. Глас савести не чујем, и нема тог унутрашњег гласа, опреза. Медицина ми је дала дијагнозу депресије, али ја нисам тескобан. То сам био раније, пре свега овога. Ја сам без икаквог емотивног унутрашњег стања. Ако је ипак у питању униније, обрадоваће ме то, јер за то  има лека. Оче, опростите још једном на мојој опширности. И опет нисам све написао колико ми се тога "привиђало". Халуцинирао сам мирис тамјана, сумпора, знакова краја света из Откривења. Видео сам људе као обамрле,  као раскалашне,  као зомбије. Свашта још тога.

Хвала на Вам на стрпљењу и разумевању оче Гаврило.

Срдачан поздрав,

Т.
-------------------------------------------------------------------

Коментари на текст "ЕЛЕКТРОНСКА БЕЗБЕДНОСТ И ШТА ДА ЗАИСТА ОБЕЗБЕДИМО" :


Јављам Вам се у вези са најновијим текстом на сајту. Хвала Богу да је неко проговорио на ову тему и нимало ме не чуди да сте то баш Ви оче. Већ одавно сам примјетила да је међу људима који су се оцрквенили прије мене и који треба да служе за прмјер и да подучавају нове чланове цркве један број веома параноичан и ту своју параноичност шири на остале и збуњује их. Заиста дубоко вјерујем да је страх Божији почетак мудрости али ови људи не говоре о томе.Износим Вам своје искуство које није мјерило за све па ми зато немојте замјерити ако нисам довољно објективна. Неке филмове типа Дигитални анђео и слично сам инстиктивно одбила да гледам а и ради тога што сам се плашила. Видјела сам да се такви ЦД-ови чак продају и у неким манастирима. Мислим да је то ради тога што старјешина једног манастира нема времена а можда и могућности да погледа све оно што се доноси у манастирае и што се продаје. Друга још масовнија појава је то да многи вјерници путујући од манастира до манстира шире разне приче и имају мало "бујнију машту", склони су препричавању чудних прича и вјеровања и ставрају пометњу. Када их човјек слуша добије жељу да се сакрије у мишију рупу од страха. Све је ужасно а биће и теже предвиђају они и онда се позивају на Јевањђеље, које опет тумаче по својој жељи. Зар није речено да вјерујући буду "свијетлост свијету и со земљи". Много хвала Вама и брату Радомиру што сте започели ову тему. Надам се да ће бити и више сличних текстова.

Недавно дођем код једног брата у Христу неким  послом, много је добар и ја га волим, али умјесто да се код њега укријепим, када сам га питала како је и како му иде посао он ми рече : "Није баш сјајно, али биће и горе дај Боже и брашна да будемо имали." У брате немој тако, даће Бог, биће нешто, јешћемо, кажем му ја, ал´ми не би баш свеједно.Да не говорим о томе шта се прича о пасошима и осталим документима. Не кажем, времена су тешка али кад је било лако. Народ је прије радио полугладан па се није оволико кукало. Сада сви дебели и све им тешко и онда и оно што је тешко праве још тежим. Нека нам Господ опрости и на прави пут изведе.

Ето не би више да празнословим али хтјела сам рећи да је ово заиста добар и користан чланак, којим сте ме охрабрили и утјешили.Надам се да ћи и другима који га буду читали бити од користи. Желим Вам свако добро од Господа и Пресвете Богородице, Вама, брату Радомиру и свима у манастиру.Нека би дао Бог да нам вјера буде што јача уз помоћ молитава Светог пророка Јелисеја којег данас славимо.



27.јун 2011 год.
Сестра Владислава Васић Тхиел