Проширења ЕУ: докле?

Чланску карту за ЕУ Хрватска добија најкасније јула 2013. године. Таква је одлука пала на недавном самиту ЕУ. Други балкански кандидати – Македонија, Србија, Босна и Херцеговина или Црна Гора – ће морати мало да сачекају. Једном ће доћи ред и на њих. За разлику од Турске, која је у фази гатања на камилици. На шта се Анкара нада: на пуноправно чланство или понижавајући статус партнера, иако са привилегијама? Остаје нејасно. По том питању нема јединства ни у ЕУ, ни у Европарламенту. Чудно је то како политичари не жале ни време ни средства да се баве проширењима, кад би могли ту енергију да усмере на превладавање дужничке кризе.

Тему разматрају аналитичар Сергеј Гук и гост Гласа Русије, заменик директора Института Европе РАН, политиколог Сергеј Караганов.

Због дужничких проблема Еврозона пуца по шавовима. Заиста је тешко изабрати бољи моменат за преговоре са потенцијалним кандидатима. Бивши канцелар Хелмут Шмит је рекао да је необјашњиво ширење ЕУ – прво на 15, затим 20, на крају 27 чланова. Према речима Шмита, направљена је катастрофала грешка. Европском Унијом се не може управљати. Осим тога у Европи постоји дефицит јаких политичара. Посебне страхове бившег канцелара изазива сам факт преговора са „недемократском“ Турском. У случају уласка Турске у ЕУ „милиони Турака ће упасти у Европу и Немачку“.

Да чујемо мишљење политиколога Сергеја Караганова:

Изјава о обнављању преговора са Турском има рекламни карактер. ЕУ је у најтежој кризи, у кризи идентитета, кризи развоја. У кулоарима у будућност ЕУ не верују чак ни проевропски политичари. Аналитичари отворено говоре о томе да настаје не само епоха стагнације за ЕУ, већ деградације. То што обећавају Турској је чиста демагогија. Земља нема никакве изгледе за улазак у ЕУ. ЕУ слаби и у свим осталим сферама. На пример у односима са Русијом, у којима је њен утицај последњих годиња смањен.

Није ваљда да лидери ЕУ данас немају друге бриге него да помажу у надувавању једине Европе? Или ће нови партнери ојачати Унију? Само Анкара, како је израчунало једно друштво за финансијску и регионалну анализу, ће коштати европске пореске платише 125 милијарди евра.

Још није јасно на шта рачуна министар спољних послова Немачке Гидо Вестервеле кад каже да ће Турска постати адвокат Европе, мост у исламски свет? Јавља се питање: што би Турска лобирала европске интересе, а не своје?