Коме одговара ново заоштравање ситуације на Балкану?

Ново заоштравање ситуације на Балкану поново је подсетило међународну заједницу на нерешеност балканских проблема. И то се десило у најнеповољнијем тренутку по Европу – у јеку дискусија о природи терористичког акта у Норешкој, судбини ЕУ и магловитим препрективама мултикутлуралности. Тему наставља коменататор Петар Искендеров.

Да ли је оружана операција косовских власти на преузимању контроле административне границе Косова са преосталом Србијом њихова домаћа радиност или раезултат претходног договора са НАТО-ом и ЕУ питање је важно, али другостепено. Зна се да је Стратегију за Северно Косово из 2010. године, која предвиђа управо преузимање контроле над србским регионима, Приштина била усагласила са специјалним представником ЕУ Питером Фејтом. Зна се и за званичну изјаву потпредседника владе Хајредина Кучија да влада Косова увек координира своје акције са међународним представницима.

Да ли су били лоше промишљени детаљи операције или су њени организатори потценили одлучност Срба на отпор, у сваком случају на Косову први пут у последњих неколико година дошло је до праве србско-албанске битке са људским жртвама. Осујећена је редовна рунда преговора Београда и Приштине, и развој догађаја може да крене према најгорем сценарију, мада сама Србија такође није сада заинтересована за нови конфликт, рачунајући да што пре ступи у ЕУ, истакао је у разговору за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

Никакве оружане провокације од стране Србије нису могуће. Али нико не може да гарантује да се неће појавити нешто попут добровољачких одреда под именом средњовековног србског цара Лазара. И главна опасност је у томе што дејства наоружаних екстремиста могу да измакну контроли – при чему не само на северу Косова, већ и у другим регионима Балкана, где живе Срби или Албанци. И то ће већ постати општеевропски проблем, који ће моћи да нанесе ударац идејама европске интеграције, не мање болан од финансијских проблема Грчке или успеха националистичких странака у низу земаља чаница ЕУ. Овај сценарио може да се испостави повољан за САД које су се нашле на ивици сопственог техничког дефолта – али никако не за ЕУ.

У тим условима постоје све основе да се претпостави да иза догађаја на северу Косова стоје у првом реду не Приштина, не Брисел, већ Вашингтон, а сценарио операције у многоме понавља ситуацију око Либије. САД никада нису криле да сматрају и Северну Африку и Балкан зоном својим стратешких интереса. Између осталог, као и у Либији, геополитички исход актуалног сукоба на Балкану неизвестан је. Ако албанским властима у Приштини ипак пође за руком да брзо угуше отпор Срба, САД и ЕУ ће присвојити себи значајни део ловорика. А ако иза сукоба на прелазима крене дестабилизација у Јужној Србији, Македонији, Босни и Херцеговини, европљани ће морати да сакупљају каменице и да рачунају губитке. На задовољство не само Американаца, већ и сопствених екстремиста и терориста.