Јелена“ и њене победе у Африци

Три главне награде на 32. Међународном филмском фестивалу у јужноафричком граду Дурбану – такав је почасни трофеј „Јелене“, новог филма руског режисера Андреја Звјагинцева.

 Награде за најбољу режију, најбољу женску улогу и најбољи рад оператера „Јелена“ је добила у Дурбану осим већ постојећих награда. Једна од њих је уручена на фестивалу независног филма у САД, друга на 64. Канском филмском фестивалуу програму „Посебан поглед“.

„Јелена“ није први рад Андреја Звјагинцева, који је могао да се види на филмском форуму у Дурбану. Овде је већ био приказан његов филм „Прогонство“, у којем је режисер своју пажњу посветио сложеним односима у породици. Занимљиво је да се и у „Јелени“ ради делимично о сличним стварима само с „криминалистичким зачином“. То је прича о претварању пристојне жене у убицу свог мужа, што по мишљењу Андреја Звјагинцева и није тако ретка појава у савременом животу. У интервјуу за „Глас Русије“ режисер је истакао:

Сви смо се ми у извесној мери изменили, што би се могло назвати променом врсте: човек се промени. За последњиг 20 година десило се да многе од својих пријатеља, блиских и даљих познаника не препознајемо. У причи о Јелени приказан је овај слој промена људске врсте. За нас је постало потпуно уобичајено да, благо речено, допустимо себи лош поступак. И то се десило у целом свету, не само у Русији. Идеје хуманизма се растварају, нестају до крајњих граница.
 

Поборник хуманистичких идеја Андреј Звјагинцев причу у филму „Јелена“ гради тако да гледалац, можда ни сам то не желећи, почиње да саосећа с главном јунакињом. У томе, разуме се, веома помажу два друга награђена актера филма у Дурбану – глумица у главној улози Надежда Маркина и изванредни оператер Михаил Кричман, узгред речено, добитник награде „Озела“ на Венецијанском фестивалу.

„Јелена“ је на данашњи дан тек трећи филмски рад Андреја Звјагинцева, али он није један од оних, који своју музу ставља на траку. По мишљењу филмског режисера Валерија Кичина, Звјагинцев је „јединствен режисер, који прави само уметничка дела“.

Он се није школовао на филмској академији, - наставља Валерије Кичин у интервјуу за „Глас Русије“, - он је учио од јако добрих светских филмова и ова ерудиција се осећа у његовим филмовима. Данас се режисери снимајући филм за фестивале труде да буду новатори, да прикажу нешто чега још није било и онако како још није приказано. То се увек осећа – пажња према себи. Звјагинцев не припада овој категорији, зато што се управо труди на материјалу, који је изабрао за филма, темом, карактерима филма.

„Звјагинцев не тежи ка некој посебној оригиналности приче,“ наводи у закључку филмски критичар, - и управо зато се његови филмови издвајају из масе других.“ Што је, заправо, фестивал у Дурбану и потврдио.