Врели месец рамазана

У Сирији не престају акције протеста. Демонстранти захтевају оставку председника и ослобађање свих политичких затвореника, укључујући и оних који су ухапшени у току протеста против владе. Катарски телевизијски канал „Ал-Џазира“ свакодневно саопштава о десетинама убијених приликом растеривања демонстраната.

Колико дуго ће власт и опозиција бити с различитих страна барикада, а не за преговарачким столом? У шта може да се претвори „глувоћа“ Башара Асада за све упорније захтеве улице? Мишљење председника Института за Блиски Исток Евгенија Сатановског.

Главна девиза опозиције је – хришћане у Либан, а алавите у гроб. Асад је вођа алавита, тешко да ће он хтети да иде у гроб и бориће се за власт до краја. За њега је бесмислено да побегне из земље. Највероватније ће бити пронађен и убијен. Асад је једини савезник Ирана у арапском свету, зато нема никакве шансе да седи неко време, рецимо, у Саудовској Арабији. Управо Саудовци, Катарци и друге земље Персијског залива сад организују немире на територији Сирије у току необјављеног рата против Ирана. Он вероватно може да проведе неко време на територији Ирана, али њему као лидеру земље из арапског света тешко да доликује тако нешто. Његове реформе су половичне и слабе, то је само извесна алузија на могуће слабљење режија. Ипак, чини ми се да Асад има мале шансе да опстане на власти.

Запад са своје стране покушава да „помогне“ Асаду да оде. Вашингтон је увео нове финансијске санкције против Сирије и позвао је Русију, Кину и Индију да се угледају на његов пример. Први пут за свих пет месеци сиријског конфликта САД су затражиле од Башара Асада да да оставку. Међутим, много већи одјек ове недеље изазвали су крајње оштри потези и изјаве низа арапских земаља. Саудовска Арабије, Кувајт и Бахреин су повукли своје амбасадоре из Дамаска у знак протеста против крвопролића у земљи које јошувек траје. Низ политичких аналитичара у томе види сенку Вашингтона, који за сваки случај још увек неће да стави све тачке над „и“.

 Турска постаје други чаробни штапић САД у решавању сиријске кризе. Стручњаци су обратили пажњу на ултимативан тон изјава министра иностраних послова Турске Ахмета Давутоглуа у Дамаску. У његовој „оштрој посланици“, која је написана по диктату из Вашингтона, Дамаску је понуђено да прекине насиље и организује парламентарне изборе. Ако Сиријци не буду „чули препоруке“, Анкара ће бити принуђена да сиријског председника прогласи нелегитимним. Овакав раније недопустиво оштар тон министра у разговору с Дамаском поткрепио је председник Турсек Абдула Ђул. Он је изјавио да је Анкара спремна да преузме на себе улогу лидера у региону.

Недавна анкета, коју је спровео Арапски амерички институт у низу земаља Северне Африке и Блиског Истока показала је опадање популарности Ирана. Рејтинг Турске је нагло скочио. Међутим, Турска остаје члан НАТО и без обзира на све своје посредничке напоре у другим конфликтним ситуацијама у региону за арапске земље она је пре свега савезница САД и западних земаља-чланица НАТО. А Техеран се доследно противи политици Израела и САД. Зато се може очекивати да ће и Анкара и Техеран хтети узму више од „сиријског колача“ како би зарадили политичке поене у борби са вођство у региону.