Косово: Принуда на компромис

Руска дипломатија је по питању Косова постигла оно сто је желела. Резултат одржаног заседања Контакт групе у штабу ОУН на министарском нивоу у суштини је принуда косовских албанаца на преговоре са Србијом. Они су и одржани тамо, у ОУН, наредног дана. Овде треба напоменути да се Косово, које је у саставу Србије, од 1999. године, налази под протекторатом ОУН према резолуцији Савета безбедности број 1244.

Смисао резолуције је у томе, да се одлука о даљем статусу Косова мора доносити путем преговора две стране, које су крајем 90-их година фактички учествовале у грађанском рату. Смисао постојања Контакт-групе, у чијем саставу су Велика Британија, Немачка, Италија, Русија, САД и Француска – јесте да ситуира реализацију резолуције. Нешто попут изврсног комитета Контакт групе – то је “Тројка” у чијем саставу су Русија, Европска унија и САД. Њени представници су и довели албанску и српску делегацију за исто сто, први пут за две године. За многе, који су упознати са расположењем косовских албанаца, све што се догађало у ОУН изгледало је као непотребни ритуал. Албанци желе потпуну независност и изјављују да је бесмислено говорити о нечем другом. Срби су управо са трибине ОУН преко свог председника Бориса Тадића изнели нову идеју – најширу аутономију са посебним правима, који се темеље на принципима Европске уније. Албанци само слежу раменима. То се и догодило на преговорима под будним оком “тројке”. Напори руске дипломатије били су, у суштини, усмерени у правцу да се елиминише илузија о осуђености Косова на независност. Како је изјавио, одговарајући на питања дописника РИА “Новости” министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, “када поједине земље, поред осталог и оне које улазе у “тројку” дају јавне изјаве о томе да је, ма како се преговори завршили, независност Косова неизбежна, онда то просто провоцира једну страну преговарачког процеса да не Приштине ни на какве уступке”.

Циљ руске дипломатије успешно је досегнут. Према информацијама које су дошле иза затворених врата заседања Контакт групе, њени учесници су затражили компромис од Косова и Србије и на њих наложили подједнаку одговорност за исход преговора. Тојест, све је било у духу резолуције 1244. Поставља се, међутим, питање – а зашто то Русија чини? Земља коју је споменуо Сергеј Лавров и која отворено говори о неизбежности независности Косова су Сједињене Америчке Државе. Али и остали чланови Контакт групе мисле исто и говоре исто. Русија, у суштини, у тој компанији наступа сама против свих, што код тих “свих” изазива иритираност различитог степена. Јер је за коначно решење судбине Косова потребна нова резолуција Савета безбедности, а ње неће бити ако Русија стави вето. Цела та ситуација озбиљно компликује руско-европске и руско-америчке односе. Питање, у крајњој линији Европљанима, можемо поставити овако: распарчавање нација до бесконачности јесте тенденција наших дана, али се против ње може борити помоцу наднационалне структуре по имену Европска унија.

Тојест, ЕУ намерава да сажваће све проблеме Срба и албанаца помоћу општеевропске интеграције. Чиме се Русија ту може супротставити? Можда је пред нама једноставно покусај да ослабимо јединствену Европу? Није тешко приметити, међутим, да од своје упорности Русија неце извуци ама бас никакву непосредну корист. Њени пословни и политички интереси на Балкану и у Европи у целини неће узнапредовати због тога што ће Косово бити независно у реалности и део Србије на рецима. Ствар овде уопште није у односима са Европом, већ у општим принципима како се могу и треба да регулишу последице таквих конфликата, какав је између Србије и становништва њене покрајине – Косова.

Питање независности Палестине, на пример, решава се дуже од пола века. Али нико не каже да се не треба тиме бавити пошто је Палестина ионако две енклаве израелске територије И није способна да самостално егзистира. Не, у случају са Блиским Истоком сви се некако слажу у томе да постоји такав принцип – две стране у конфликту треба да се међусобно договарају, а ствар је свих оних около да им у томе помажу. То је један од оних принципа на којима се гради међународно право и таква организација као ОУН (сто је практично синоним, зато што се међународно право у ОУН и прави). Када неко покуса да нешто чини мимо ОУН, то се добрим не завршава, било да је реч о рату у Ираку или, у конкретном случају, Косову. И није важно ко је био у праву или крив у конфликту. Албанска страна је за конфликт крива по вишегодишњој тактици изгона Срба са њихових законских територија, поред осталог и путем подривачке оружане делатности. Срби су криви због покушаја да то спрече.

Али у резултату обе стране треба да се договарају. Разговори са непосредним учесницима заседања потврђују: Москва се не бори за обавезно очување Косова у саставу Србије, она ће прихватити оно решење које це бити прихватљиво и добровољни компромис за обе стране. При том моји саговорници нису нашли непосредне аналоге косовској ситуацији, који су се тицали или се могу тицати Русије у ближој будућности.

Ако би, на пример, Русија желела да прошири своје територије на рачун непризнатих република, попут Јужне Осетије, Абхазије или Придњестровља, онда би се она, обрнуто, требала радовати косовској независности као преседану. Аналога, поновимо то, нема, али ако се они изненада и појаве, онда и Русија, и ко хоћете у свету треба да децидно знају како се може и треба деловати у сличним случајевима.