Болест политичара као табу

Информације о болести политичара табу су, изгледа, једино у Србији. Док Американци знају сваки детаљ о тумору на Клинтоновом носу, о Бушовој борби против алкохолизма у младости а, код нас се писање о болестима политичара доживљава као новинарска непристојност, чак као одсуство пијетета према болесноме.

Градоначелник Београда Ненад Богдановић и председник Републике Српске Милан Јелић двојица су политичара, чија је смрт у размаку од само неколико дана актуелизовала стару тему да ли јавност треба да буде упозната са детаљним здравственим картоном људи на власти и да ли политичари пре ступања на дужност треба да буду подвргнути прегледу.

Градоначелник Београда је боловао у апсолутној тишини. Јавност је добијала штуре информације на основу којих се није могло наслутити ни озбиљност ни тежина болести. Тек на инсистирање новинара сазнало се да је Богдановић био на лечењу у Италији, да лечење није било успешно и да се стање погоршава. За Јелића се знало да је пре неколико година у Хјустону оперисао срце, али с обзиром на шок који је вест о срчаном удару изазвала у Босни, очигледно да се то није оглашавало на велика звона, нити је, изгледа, ико мислио да је реч о болести која би Јелићу могла да одмогне у обављању државних послова.

Ни Слободан Милошевић није био изузетак кад је реч о прикривању здравственог стања: до одласка у Хаг његов високи притисак била једна од строго чуваних тајни.

Западну праксу да јавност буде обавештена прихватили су и суседи Србије: хрватска јавност је до детаља знала све о лечењу свог политичара Ивице Рачана, и док је лечен у Загребу, и у иностранству. Здравствено стање хрватског председника Фрање Туђмана праћено је из дана у дан у хрватским медијима. Црногорски медији су уредно известили да је црногорски премијер Жељко Штурановић лечен у медицинском центру у Риминију.

– Истина је да се на Западу много отвореније говори о болестима познатих. Ова област код нас није уопште дефинисана, односно своди се на поштовање лекарске тајне, па је то разлог зашто се о лечењу познатих јавност не упознаје – каже професор др Ненад Боројевић, директор Института за онкологију и радиологију Србије, радиолог.

Боројевић каже да је био упознат са детаљима болести београдског градоначелника, али да га је, као и у осталим случајевима, лекарска тајна обавезала да о болести свог пацијента не говори јавно.

– Мислим да је логично да о здравственом стању људи који обављају јавне функције јавност детаљније извештавамо, јер је реч о личностима које је она бирала. Народ је очекивао да их те особе воде, па су тиме више изложене радозналости – каже др Боројевић.

Политичари су, међутим, најосетљивији баш када је реч о болестима. Лакше ће проговорити о афери у вези са новцем, пристаће и да отворе врата своје кухиње и дневне собе, чак и позвати новинаре на славу, али здравље – то је само њихова лична ствар. Новинари су се својевремено силно мучили да јавности објасне зашто је председник Борис Тадић хоспитализован на ВМА, када је у званичним саопштењима писало да има инфекцију горњих дисајних путева. Ко још леже на ВМА са овом дијагнозом?

Испоставило да је било речи о погоршању основне болести. После су и саопштења била опширнија, па смо сазнали да су у међувремену Тадићу лекари на ВМА оперисали синусе, а то је помогло да се и склоност ка „инфекцијама горњих дисајних органа” држи под контролом.

Мирољуб Лабус, док је био активан политичар и потпредседник владе, остаће упамћен као изузетак који није крио да има здравствени проблем. Лабус се за многе телевизије сликао са ногом подигнутом на табуреу, јер је саопштено да има проблеме са тромбозом. Мада је било оних који су тврдили да су у том часу политичке прилике биле такве да је за Лабуса било боље што је на боловању.

Док су на власти, па чак и кад се боре за њу, политичари изгледају као да пуцају од здравља. Да ли су заиста у топ форми, јер им моћ пумпа адреналин, или уз привилегије, неизоставно, као што тврде медицински стручњаци, иду и одређене болести, типичне за људе на власти?

Професор др Светомир Стожинић, интерниста кардиолог, дугогодишњи директор Интерне клинике у КБЦ „Бежанијска коса”, признаје да је лечио многе политичаре, а неки су и данас његови пацијенти. Др Стожинић је познат и по томе што је са руског превео књигу „Власт и болест – казивања кремаљског лекара” руског академика Евгенија Ивановича Чазова.

– Лекаре обавезује професионална тајна, али очигледно је да лекарска тајна мора имати границу. Лекар је дужан да када види да здравље једног политичара утиче на његово расуђивање и угрожава нацију, мора да највишим органима власти то и да саопшти. На пример, руски академик Чазов, који је лечио шест генералних секретара у Совјетском Савезу, обавестио је Политбиро да Јељцинов алкохолизам и нарушено здравље озбиљно угрожавају вођење нације. Код нас нико не упозорава на то да је народни посланик или министар алкохоличар или у алкохолосаном стању. Неки руководећи људи на нашој политичкој сцени не владају собом. Најбоља је она власт која почиње од успешног владања собом. То код нас често није случај. То се нарочито види за скупштинском говорницом. Новинари треба на то да указују прво начелно, а затим и конкретно, каже за „Политику” професор Стожинић.

Политичари много чешће пате од соматских обољења од обичних смртника који нису имале (не)срећу да постану јавне личности. Са јавним личностима се догађа невероватна појава: идентификују се са влашћу и просто надмећу са природом. Мисле да ће их болест мимоићи. Живот их наравно врло брзо убеди у супротно, каже др Стожинић, али, ако је за утеху, ни у свету није другачије: Јељцин је имао чак четири инфаркта, а био је неумерен и у јелу и у пићу. У београдском Ургентном центру сви још памте како је текло оживљавање Зорана Шамија, тада високог функционера и посланика, који је стигао у полумртав у руке лекара, али после небројано дефибрилација преживео је.

Професор Стожинић инсистира да се код нас што пре уведе психофизички тест пре ступања на политичке дужности. Ако је лекарско уверење потребно да би се добио посао баштована не постоји ниједан разлог да на то не пристане неко ко треба да буде народни посланик, каже др Стожинић.

– Власт је за неке људе као дрога и постаје јача од биолошког нагона. Догађа се да личност на власти не схвата и не признаје ни себи ни другима јој опада физичка или психичка снага, јер је порив за влашћу изнад тог биолошког нагона. Дуго сам лекар, лечио сам многе политичаре, али никада нисам доживео да се неко код нас из политике повукао из здравствених разлога – додаје др Стожинић.

Болест руши имиџ и положај у странци

Политичари скривају да су болесни, јер се плаше за свој положај у странци и свој имиџ, каже професор социјалне психологије Бора Кузмановић додајући да то није карактеристика само политичара. Он каже да су политичари под двоструким притиском – и јавности и конкуренције у самим странкама.

Они који се баве политиком, не само у Србији, него и у свету, настоје да очувају имиџ јаких, здравих и издржљивих особа докле год то могу. Уз то, према његовим речима, болест се скрива и због страха да се, после признања да она постоји, не би „надувавала” у медијима – па да на тај начин чир на желуцу прерасте, рецимо, у канцер. Наравно, указује проф. Кузмановић, то може да пређе у другу крајност – да се прошире гласине, које је после врло тешко оспорити.

Страдају и посланици

Коктел стреса, притисака и физичке неактивности у вези је и са обављањем других послова, али у случају политике и политичара можда је више видљив. У време свог мандата преминула су четворица посланика из претходног скупштинског сазива: крајем маја прошле године преминуо је Мирослав Недељковић, посланик СРС-а, а годину пре  умрли су Остоја Стојановић и Драган Љубојевић, обојица из СРС-а. Априла 2005. године умро је Милутин Пешић, посланик ДСС-а.

Металика и раики техника против стреса

У борби против стреса политичари  користе различите методе. Председник војвођанске скупштине Бојан Костреш опушта се шетајући пса, али и слушањем гласне музике, најчешће „Металике”, „Офспринга” и „Грин деја”. Наташа Јовановић (СРС) релаксира се вожњом бицикла, пливањем, а опушта је и кување. Можда најзанимљивији начин борбе против стреса има бивши министар трговине Бојан Димитријевић, који за успостављање психолошке, емотивне и интелектуалне равнотеже користи источњачку раики технику. Према његовом објашњењу, ова техника састоји се из полагања руку на тело и коришћења разних звучних и визуелних симбола, помоћу којих се „космичка универзална енергија преноси на емотивну и менталну раван”.