У сећање на Алу Бајанову

30. августа у Москви је у 98. години преминула певачица Ала Бајанова – истакнути извођач руских романси.

Људи чак нису желели да је називају пуним именом – Ала Николајевна, већ су љубављу – Алочка. Она је поседовала изванредан дар, не само да сачува спољашњи младалачки изглед и младост душе, већ и да буде оптимиста, да цени живот у свакој ситници, да се радује травчици, зраку сунца, нечијем осмеху у лепој речи. Обожавала је скупе парфеме и комплименте, волела је животиње. Причињавала јој је радост пријемчива публика, посебно у Москви, али чак и кад је прекорачила границу од 90 година певачица је још увек путовала на гостовања и свуда су њени наступи имали великог успеха. Али Бајановој припада скоро афористична фраза: „Досадно је умирати, волим да живим.“ Увек дотерана, женствена, љубазна и добронамерна, привлачила је људе. Међутим, осим тајне дугог живота поседовала је драгоцени квалитет – да дарује људима радост општења с уметношћу, да буди у слушаоцима добра и светла осећања. Ала Бајанова је скоро једина од оних који су солистичким концертом могли да обележе феноменалан датум – 85 година стваралачке делатности. Певачица је своје дугогодишње постојање на сцени објаснила на следећи начин:

За то имам да захвалим, он је био оперски певач, био је још и хусар 8. Лубенског пука. Врло је пазио на то да као дете не изгубим потребан звук: имала сам дечји, али леп глас. А кад оца није било поред мене, на мене је пазио Александар Николајевич Вертински. Он је говорио: „Немој гласно да певаш, певај онако како желиш у том тренутку.“ Чак смо заједно певали. Вертински је тада већ био познат.

Имајући такве наставнике – оперског певача и познатог шансоњера Ала Бајанова је почела да наступа још као девојчица у париском ресторану „Ермитаж“. Зашто у париском? Таква је била судбина. Будућа уметница је рођена у Кишињову 1914. године. А четири године касније је Бесарабија заједно с Кишињовом припала Румунији. Породица се селила: Берлин, Париз, Београд, земље на Истоку – Сирија, Либан, Египат, Палестина – и поново Румунија. Већ у солидним годинама, 1988. године Ала Бајанова је заувек допутовала у СССР. То је било време кад су многи користећи прилику која им се указала, управо одлазили, а она је дошла. Настанила се у Москви у удобном станчићу у једној од старинских уличица. У слободно време је улицама ишла једноставно, као мало дете, читала је натписе – напокон на руском језику. Уосталом, у породици се увек говорио руски, чисто, правилно и лепо. Сачувале су се и друге традиције. На пример, исконска руска гостољубивост. У Москви је на рођенданима Але Бајанове бивало толико гостију да су морали да седају за неколико софри.

Уосталом, руска душа певачице није се испољавала само у гостопримству. Русија је невидљиво присуствовала у њеном срцу, на репертоару су увек биле руске песме и романсе. А непоновљив начин њиховог извођења донео јој је искрену љубав милиона поклоника. С посебним трепетом су на певање Але Бајанове реаговале жене. И она је такође дубоко схватала женске судбине, женске бриге и саветовала је: „Жена треба да буде мудра, нежна и љубазна. Треба све да уме да прихвати достојно, да не прави скандале у кући и да не уништава своје гнездо. А још треба да уме да осећа, да схвата, да воли тајне живота.“

Свака њена песма била је пуна смисла и посебне светлости.