Сукоб руских ”оскароносаца”

У руским кинематографским круговима разбуктао се скандал. Предмет конфлика је кандидовање филма Никите Михалкова Варљиво сунце-2: Цитадела за награду Америчке филмске академије Оскар.

Као претенденте за Оскара у номинацији Најбољи филм на страном језику руска Оскаровска комисија је на коначном заседању 19. септембра разматрала три филма: Фауст Александра Сокурова, који је управо добио Златног лава у Венецији, Јелену Андреја Звјагинцева, награђену специјалном наградом жирија Посебни поглед на 64. Канском фестивалу, и завршни део дилогије Никите Михалкова Варљиво сунце-2: Цитадела. Већина чланова жирија у чијем саставу су улгедни критичари, гласало је за Циаделу. Са резултатима гласања се не слаже председник комитета Владимир Мењшов. Чувени режисер, добитник Оскара 1981. године за филм Москва сузама не верује, одбио је да потпише коначни протокол и инсистира на ревидирању резултата гласања. Разлога су два. Формални — одсуство кворума на заседању комитета. Али много је важнија суштина питања: Владимир Мењшов подвргава сумњи праведност донете одлуке, пошто сматра да судбина филма у дистрибуцији и одзиви критичара не доказују његову озбиљност.

У руској штампи и етру одмах је започела полемика на тему да ли ће бити поновног гласања. Против ревидирања одлука комитета залаже се, на пример, филмски теоретичар Кирил Разлогов, који је учествовао у гласању. У интервјуу за Глас Русије он је напоменуо да је Никита Михалков већ добио Оскара 1994. године. Тада је златну статуету добио његов филм Варљиво сунце. После скоро 20 година режисер је снимио наставак филмске епопеје о судбини совјетског високог официра Сергеја Котова, који се сада одвија у контексту догађаја Другог светског рата.

Писао сам о том филму — о првом и другом делу. За разлику од многих мојих колега, сматрам да је први део невероватно занимљив и смео. Управо својом смелошћу он је нервирао околину. А у другом делу режисер прелази на панетеистичко виђење света које је више одговарало критици и публици. Зато су одзиви били позитивнији према Цитедали него према Предочекивању. Дело је достојно, али за разлику од других филмова Никите Михалкова није срачунато на то да се свима допадне.

По мишљењу Кирила Разлогова, поновно гласање ће довести до истих резултата, само ће чланови комитета бити још иритиранији тиме што на њих врше притисак и број људи који подржавају Цитаделу ће се увећати.