Прва поштанска линија у Русији - на корак до нестанка

 Прва поштанска линија у Русији „Нарвски друм“, саграђена по налогу императора Александра I, ускоро ће нестати. Узорна поштанска линија је рад швајцарског архитекте Луиђиа Руске. Домови управитеља поштанских станица из XIX века, од Санкт Петербурга до Нарве, сада пропадају.

Све је почело када је Александар I начуо да на путу од Петербурга до Јамбурга (данашњи Кингисеп) путник нема где да одмори. Донета је одлука да се сагради пет поштанских станица са преноћиштима, парним купатилима и коњушницама. Управо је “Нарвски друм” лице Русије.

Швајцарски архитекта Луиђи Руска је замислио раскошне аркаде са дрвеним прозорским капцима и фењерима. Све зграде су од цигле, изграђене у јединственом стилу. У селу Кипењ (пена приликом кључања,прим. прев.) је прва станица на путу од Петербурга до Нарве. Насеље је добило такав назив по изворима, који су овде кључали. Као и живот у тој пошти.

Нема каљавих пећи, а ни стубова са ознакама пута. Прозори који гледају на пут, тада поплочан дрветом и посут песком, данас су заковани даскама. Сада је овде дом културе. До недавно је у свечаној дворани била дискотека. Затим ју је, из безбедносних разлога, противпожарна инспекција забранила. Зграда се урушава, из зидова испадају цигле, а крило зграде, где су некада биле коњушнице можда ће ускоро потпуно да се сруши.

„Плафони су се срушили, кров прокишњава. Ништа нам не дају – па то је споменик од савезног значаја, Москва је дужна да нам помогне“, прича директор дома културе у селу Кипењ, Ирина Сурова.

Пројекти реконструкције су били 70-тих, и 90-тих година прошлог века, али тако је остало – само на папиру. Један од разлога је, шали се локално становништво, што пошта данас не ради као у 19. веку, и преписка траје деценијама.

„Понекад нам модерна пошта из Петербурга долази и недељом, - прича Олга Јужакова, водећи стручњак за турузам при Комитету за културу администрације Ломоносовске градске област. – А тада су коњи јурили „пуном паром“, из све снаге и стизали за један дан".

Постизали су, према данашњим мерилима, смешну брзину од око 13 километара на сат по лепом времену. У дворишту су увек стајала запрежна кола са најбољим коњима. Било је забрањено задржавати курира и кофере са поштом дуже од 10 минута. Ако би управитељ био груб или је давао лоше коње, удаљили би га од послова, одузимали имовину и продавали све на лицитацији. Станица је била као мала тврђава. У подруму су се чувале залихе, између осталог француски коњак, вино и енглеско пиво.

Свод и темељ – то је све што је остало од друге поштанске станице насупрот Копорске тврђаве. Зграда је саграђена у другој половини 19. века, и још 20 година су ту пристизала писма из целог региона.

„Зграда је биле предивна, једноспратна, са погледом на сунчану страну, а у другој половини зграде је живео управитељ поште. Код њега с увек знало за ред, за госте поште путић је увек био пометен", прича Татјана Вељутина из села Копорје. Током 90-тих, као у детективском роману, прича Татјана Вељтина, дошли људи и одвезли дрвену зграду.

Иста таква судбина је задесила и последњу поштанску станицу на путу из Петербурга у Нарву – у Иванграду. Уосталом једна кућа управитеља поштанске станице на старом белоруском друму заиста има будућност.

Станица у Виру је оборила рекорд за локални музеј – добила је 30 милиона долара за капиталну рестаурацију од Међународне банке за реконструкцију и развој. Градиће се модерна паркиралишта, уграђиваће се дупла стакла, а руску пећ ће заменити електрични радијатори. Радници музеја причају да је то све захваљујући песнику који је обезбедио управитељу поштанске станице Самсону Вирину светску славу (приповетке А. С. Пушкина, прим. прев.).