Гадафи и остали: нико није диктатор од рођења

Цивилизовани свет је шокиран околностима под којим је погинуо Гадафи. Постоји неколико верзија. Побуњеници причају да није било никаквог линча, радило се само о „несрећном случају“. Ипак видео материјали објављени на интернету говоре о обратном. Гадафија је растргла маса. Даље иживљавање над мртвим телом то само потврђује.

Могуће је да је либијски вођа и заслуживао смртну казну, али варварско линчовање тешко да ће одобрити чак и они који су ишли у „лов“ на Гадафија – Американци и њихови савезници у НАТО-у. Што се тиче УН и правобранилачких организација, назвавши видео материјале шокантним, тражили су истрагу околности у којима је погинуо Гадафи.

Крај диктатора чија је власт у Либији трајала 42 године наводи нас да се присетимо сличних судбина. Ту спада и осуђени на смртну казну Садам Хусеин, који је владао у Ираку више од четврт века. И Египћанин Хосни Мубарак, коме суде за резултате 30-годишњег управљања. И председник Туниса Бен Али који је побегао од народног гнева после 33-годишње владавине. Управо је од његовог бекства у јануару ове године почео талас револуције у арапским земљама.

Али немогуће је све диктаторе сврстати у једно. Свака диктатура има своје непоновљиве црте, сматра експерт Института за стратешке оцене и анализе Сергеј Демиденко:

Постоји шаблонски лик диктатора, који стварају медији. Покрварен, кукавица, крволочан, мрзи слободу, демократију – такав је шаблон. Али постоји и лик правог блискоисточног владара, који је веома далек од шаблона. И, иначе, смрт Моамера Гадафија то доказује. Он никуда није побегао, иако је имао могућност за то. Он се борио до краја.

Диктатори се веома разликују, посебно на Блиском Истоку, сматра Сергеј Демиденко:

Постоје различити владари са својим судбинама, са својим погледима на перспективе развоја своје државе. Насер је видео Египат као земљу лидера у арапском свету. Гадафи је видео Либију као државу која ће предводити некакав антиимперијалистички, антиколонијални блок. Али били су и такви као Бен Али или Мубарак који су ситуацију у земљи смиривали да би полако неометано пљачкали на војним уговорима и свакаквим другим начинима.

Ауторитарни владар више одговара Блиском Истоку него демократија западног типа. Тако је било и пре 40 година, када је Гадафи дошао на власт у Либији, тако је и данас, наставља Сергеј Демиденко.

Ради се о томе да су блискоисточне земље у овој или оној мери још неразвијене. Ако говоримо конкретно о Либији, та држава је скројена од Триполитаније и Киренаике. То је енглески пројекат 1946. године. Односно, држава је вештачка, подељена на племена. Говорити о демократији у таквој ситуацији је немогуће. Сетимо се на творца либијске државе Идриза Занузија. Он је постао монарх. И Гадафи је једноставно наставио ту традицију. Друга је ствар да је при Гадафију Либија почела да зри, либијско друштво да еволуира, племенски фактор да се губи.

Западу одговара да гледа на ситуацију у Либији са становишта: демократија је добро, диктатура није. Чим је Гадафи угушио народни устанак против њега, треба га бомбардовати. Ипак слични је устанак угушио монарх Бахреина. Али Хамад ел Калифа је за разлику од Гадафија за Американце „свој“, савезник. Како је у своје време говорио један амерички председник о једном латиноамеричком диктатору: „Да, он је кучкин син, али наш кучкин син“.

Главно питање је хоће ли имати некакве користи либијски народ од убиства Гадафија? Искуство Ирака каже да је вероватноћа мала. И није искључено да ће наредна револуција донети на врх неког новог ауторитарног владара.