Пуцањ из прошлости. У Србији ступа на снагу потенцијално опасан закон

Закон о рехабилитацији који ступа на снагу у Србији отприлике средином новембра изазвао је у земљи озбиљне дискусије. Јер документ значајно смањује круг лица чија дејства у време другог светског рата могу да буду квалификована као „сарадња са окупатором“. При томе за све рехабилитоване се отвара могућност да затраже повратак својине, конфисковане у другој половини 40-их година од стране комунистичких власти тадашње Југославије. Ситуацију анализира наш коментатор Петар Искендеров.

Тема сарадње са окупаторима и данас, после скоро 7 деценија од тренутка ослобођења земље, остаје болна за многе у Србији. Јер псоле окупације Југославије од стране фашистичке Немачке у априлу 1941. године тадашња краљевина је била подељена на неколико окупационих зона и у свакој од њих су живели Срби. Хрватске и босанско-херцеговачке територије су ушле у састав фашистичке Независне државе Хрватске. Словенија је била подељена између Немачке, Италије и Мађарске. Хортистичка Мађарска као савезник земаља фашистичке осовине добила је такође Војводину. Македонија је припала Бугарској, а Косово Албанији. У Србији коју су окупирали Немци била је формирана марионетска влада, а Црна гора коју је окупирала Италија била је краљевина под италијанским протекторатом. Ситуација је погоршана расколом у редовима национално-ослободилачког поректа, који је покренут у Југославији у јуну 1941. године. Ако су партизани на челу са будућим југословенским лидером Јосипом Брозом Титом заузели бескомпромисни став и имали подршку СССР, одреди четника Драже Михајловића оријентисали су се на Велику Британију и емигрантске краљевске кругове. На крају у земљи осим ослободилачке антифашистичке борбе, покренут је прави грађански рат. У њему су победили комунисти, који су на своје противнике ставили печат колаборациониста и издајника. И до сада у србском друштву остаје болан однос према покушајима ревидирања оцена ослободилачке борбе, и између осталог према рехабилитацији лидера четника Драже Михајловића – подсетио је у разговору за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасев.

Слична упорност Срба везана је са осећањем моралне увреде народа. Они то врло тешко преживљавају и одатле толико оштро противљење датом процесу. Јер строге мере комунистичке власти за кажњавање сарадника окупатора и конфискацију њихове имовине биле су реакција на заиста чудовишне антисрспке злочине који су извршили на територији Југославије окупатори и њихови локални савезници. Зна се да су само у концентрационом логору Јасеновац Хрвати убили по неким подацима преко 800 хиљада људи. А укупни губици Југославије у време рата изнели су 1,7 милиона људи – тачније десети део предратног становништва.

Не чуди што су после ослобођења Југославије управо Срби испољили јака антифашистичка расположења, под чијим утицајем су власти лишиле власништва и грађанских права хиљаде људи, осумњичених за сарадњу са окупатором. Саопштавајући о бурним дебатама поводом усвајања актуелног Закона о рехабилитацији, Агенција Франс Прес наводи драматичне приче два становника Србије. 83-годишњи Мађар по имену Ференц, становник Војводине, у доба рата био је ученик мађарске војне школе. Он није учествовао у борбама, чак је од нових власти Југославије добио документ о амнестији. Али већ 1946. био је искључен из школе с формулацијом – активни фашиста – која је постала његов жиг за читав живот. Сличну причу испричао је спрски Немац Стефан Чех, чији је деда дезертирао из немачке амрије 1943. године, прикључио се комунистима и погинуо 1944. Ипак чињеница да се прво налазио у саставу вермахта била је довољна да његова својина буде конфискована.

Сада потомци хиљада људи чије су судбине биле самлевене у биткама другог светског рата надају се у рехабилитацију и обнову њихових грађанских и имовинских права. Јер нови србски Закон о рехабилитацији постао је плод напетих дискусија. Његова првобитна верзија предвиђала је да право на рехабилитацију и реституцију не добијају „чланови окупационих снага“ и њихови потомци. Ипак против дате формулације иступиле су организације војвођанских Мађара, чији посланици у Скупштини Србије подржавају владајућу коалицију. Они су видели у закону покушај да се уведе колективна одговорност. На крају нова верзија закона лишава права на реституцију само она лица која су извршила ратне злочине, као и њихове потомке. Тако да не треба сумњати да ће србска опозиција покушати да искористи ово питање у својим интересима већ на паралметарним изборима који предстоје у априлу.

Проблем реституције испоставио се болним и за друге земље Источне Европе. 90-их година закони о рестутуцији национализоване имовине били су донети у Литванији, Летонији, Естонији, Чешкој, Пољској, Бугарској, Мађарској. Они су предвиђали да бивши власници или њихови наследници имају право да претендују на повратак објеката непокретности у њихово власништво. Слични документи нису довели до масовне прерасподеле својине, мада су изазвали нервозу у друштву. Уз то треба узимати у обзир да се одговарајућа питања у тим земљама решавају већ у оквиру ЕУ – куда, на пример спада Чешка, одакле су после рата били екстрадирани моравски Немци, и Немачка, која је окупирала Моравију 1938. године. А у политички нетабилној Србији, оптерећеној уз то косовским проблемом, покушаји да се реализује сличан документ могу имати опасне последице.