„Непознати Солжењицин“: путник и фотографски уметник

„Непознати Солжењицин“: на 250 километара од Москве, у градићу Гус-Хрустаљни отворена је (26. октобра) изложба из породичног архива великог писца 20. века. Добитник Нобелове награде појављује се у њеним експонатима као човек којем нису стране обичне радости живота: путовања, рад у башти, шетња по шуми...

У Гус-Хрустаљном – граду који улази у такозвани мали Златни престен Русије, завичају руског кристала – Солжењицин је провео свега годину дана. Тачније, чак не ни у самом граду, већ у оближњем селу. И овде је срео јунакињу своје познате приповетке „Матрјонино двориште“ – старију сељанку у чијој кући је становао. Иза њега је остало осам година које је као сужањ провео у ГУЛАГ, прогонство у Казахстан, смрт совјетског вође Стаљина... – говори аутор идеје изложбе Николај Ледовских, истраживач стваралаштва Солжењицина, чувар његовог фото архива.

Као што је познато, Солжењицин је протеран у вечно прогонство после логора, у пустињу, у Јужни Казахстан. И тамо је стварао не знајући да ли ће постојати потражња за његовим делима. Одједном је Стаљинова смрт променила политичку ситуацију у земљи: Солжењицину је укинуто вечно прогонство и он је сад могао да се врати у Централну Русију. Међутим, велики градови су за њега били затворени. А било му је потребно да напише толико тога! Толико замисли: „Ахрипелаг ГУЛАГ“, „Црвени точак“... И он бира Владимирску област како би се изгубио негде овде у овој унутрашњости Русије, међу мочварама и шумама. Понуђено му је мноштво села – он је хтео неко забачено. Избор је пао на насеље Мизиновски у близини Гус-Хрустаљног. Довели су га код Матрјоне – код ње је увек неко изнајмљивао стан... И он се заљубио у ове крајеве!

...Предавао је математику у сеоској школи, радио је на књизи, записивао је сликовити говор своје газдарице Матрјоне, истичући особености њеног свакодневног живота. Могао је ту дуго да се задржи, али су се пишчеви планови променили кад му се вратила жена. Од Наталије Решетовске, своје прве жене Солжењицин се развео у току боравка у ГУЛАГ, да не би упропастио њену каријеру, затим се веза између њих потпуно прекинула. После дугих година незгода и лутања то је представљало повратак нормалном животу.

Експозиција „Непознати Солжењицин“ у музеју града Гус-Хрустаљни представља више од стотине снимака у боји из породичног архива, које је сачувала пишчева прва жена, каже у интервјуу за „Глас Русије“ главни уредник алманаха „Путовање по Русији“ Јулија Сикорска.

Кад смо видели слајдове који су касније претворени у фотографије открили смо нове стране Александра Солжењицина: путника и фотографског уметника. Целог живота је путовао и фотографисао изванредне пејзаже: Централна Русија, Кавказ, Крим – у принципу, свуда где је био пратио га је фотоапарат марке „Зоркиј“, који је купио још 1956. године и од којег се практично никад није растајао. Био је путник који размишља и није просто сликао, већ је и посматрао живот кроз објектив фотоапарата.

На фотографијама приказаним на изложби снимљен је Солжењицин који широкој јавности није познат. Ево га на скијама у шуми покривеној снегом, а ево га испод аутомобила „москвич“, купљеног од хонорара за приповетку „Један дан Ивана Денисовича“, објављене на Западу... И мноштво фотографија супруге, које је начинио писац: на лежаљци, међу лејама у башти, за чајем. На овој изложби они су коаутори, који се међусобно фотографишу. „Односно, пред нама се налазе муж и жена, њихов обични живот, - коментарише Јулија Сикорска. И видимо Солжењицина-човека, а не уобичајени, канонски лик велког руског писца. И можда ће ово гледаоцима открити нове стране његове личности, зато што ту има врло дирљивих, живих фотографија које приказују његов живот и свакодневицу.