Прича кроз мјесто, културу и вријеме

 

Временом сам све сигурнија да сваки нови излет за мене, а вјероватно ће се са мном сложити многи љубитељи туризма и путовања, представља искуство слично малом открићу, читању добре књиге или тражењу уточишта у које ћемо се склонити из вреве свакодневице…

 

С тим жељама и убјеђењем крећемо и овог викенда.

 

Сунчано јутро, јесењи октобарски дан. Весела група студената Бањалучког универзитета, наздравља уз дуњу, клеку, јабуку и домаћу препеченицу и тако оснажена „витаминима“ креће у сусрет новим походима. Нимало близу, али са великом жељом да упознају град који како сами кажу „има душу“.

 

По плану стижемо у Сарајево, гдје одмарамо код Старе православне цркве. Први пут се у турским списима помиње 1539. године, но претпоставља се да је изграђена на темељима једне још старије цркве. Приубљена је уз камен, као уточиште душама страдалника турских времена и искушења савременим вјерницима. Осврћемо се у унутрашњости цркве, гдје запажамо бројне рукописе, литургијске и умјетничке експонате. Уживамо у благодетима овог дана и открићу још једног видика који нећемо дуго носити у погледу и кутка гдје се може мо сусрести са собом и тишином. Палимо свијеће за душе умрлих и здравље живих и крећемо даље.

 

Вишеград нас дочекује тишином. Ово је и наша одредница. У жељи да знамо што више, а упознамо љепоте наше Републике, дошли смо проходати Андрићевом стазом, удахнути зрак по вишеградским пропланцима и помолити се у манастиру Добрун, недалеко од Вишеграда. Тишина, чемер… сагорјела прошлост, затамљена будућност. И они који су ту, који живе, воле свог град. То се не може сакрити.

 

Прије уласка у град, са десне стране Дрине, виде се округле удубине, све двије по двије, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; они иду одозго са старог града, спуштају се низ литицу до ријеке и појављују се опет на другој обали, гдје се губе под мрком земљом и растињем.

 

Дјеца, која дуж те камените обале, лове ситну рибу, знају да су тио трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи живјели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као и земља, а коњи су били, као и јунаци џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Марко Краљевић тамновао горе у Старом граду па побјегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска дјеца знају да то није био Краљевић Марко нит’ је могао бити („јер одакле влаху и копилану таква сила и такав коњ!“), него Ђерзелез Алија на својој крилатој бедевији, који је као што је и познато презирао скеле и скелеџије и прескакао ријеке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једнио и други убјеђени у тачност свога вјеровања. И нема примјера да је ико икада успео да кога разувери или да је ко промјенио мишљење. То су вишеградске легенде, прије самог уласка у град.

 

Лагано, улазимо у град. Лијевом обалом Дрине, идемо ка граду. Узбудљиви. Студенти су задивљени љепотом домаћинстава, дворишта и мириса опалог лишћа који нас прати. У капијама пустих дворишта дремају по који пас и мачка, а осмјеси људи који ту живе нису се могли сакрити. Сунце букти на западу, а ми на малом мосту, испод којег протиче ријека Рзав. Дочекују нас Вишеграђани, маркет, продавнице… Лијеп ресторан недалеко од Рзава, којем се треба вратити. Пуних стомака и глава од виђеног, пређеног и попијеног идемо у сусрет нечег новог о чему сви па и „западњаци“ често говоре. Успјели смо видјети дјелић града који се свакодневно изграђује. Ријеч је о Андрићграду. Град у граду. Тешко је описати на колико лијепом мјесту се праве бројне грађевине, на самом ушћу Рзава у Дрину. Човјек да би осјетио љепоту, мора доћи и видјети, опипати камен и лаганим кораком доћи до чувене Ћуприје.

 

Величанствен мост. Градио га је највећи неимар тог времена Кодза Мимар Синан. Ову величанствену грађевину у роману „На Дрини цуприја“ описао је Иво Андрић, који је 1961.године добио Нобелову награду за књижевност. Љепоту погледа осјетили смо тек кад смо се попели на оближње брдо и посматрали Град, који изгледа сићушан, а ко зна колико се времена Дрина борила да нађе себи пут између два брда.

 

Љепота нису само двије различите ријеке необичне и различите по изгледу, а ипак имају нешто заједничко у себи и као да улазе у састав шумарака и густих шума, њива и стрмени, а све заједно представља љепоту коју треба доживјети.

 

Да, љепота је једна од одлика вишеградског краја, али ни суровости природе не изостаје. Јер, како другачије схватити промјену плаво – зелене љепотице која се готово сваког пролећа и јесени претвара у своју супротност – надолази, бјесни и удара у ћуприју, у жељи да је сатре, а не успјева.

 

Једва чекамо да погледамо Вишеград са чувеног Бикавца! У глави носимо мелодију старе пјесме и видимо зелено брдо и клупу и Њега како сједи и чека… “Ево сам ти дош’о…“ А ње нема, па нема… а све је као некад!

 

И зато, у Вишеграду ништа није као некад, осим чувеног моста, Дрине и добре хране. Али је то довољно да се вратите чудесној Андрићевој касаби и Ћуприји пониклој на невиним жртвама, нејакој дјеци, Стоји и Стојану, на немом Радисављевом болу и умијећу Рада Неимара да Соколовићеву замисао о спајању Босне и Истока преточи у величанствену грађевину са једанаест лукова и капијом на средини…

 

Већ пада први мрак. Вишеград сија. Одлазимо у манастир Добрун, који се налази десетак километара од Вишеграда. Стижемо на крај литургије, у манастир Добрун. Нови конаци, модеран галеријски простор, мала музејска поставка, свијеже окречени зидови, на дрвету нов сјај… Истину и ране чува само црква. Рушена, обнављана, попут мудре старице опире се новом сјају, свјесна да је моћна и са старим фрескама и каменим подом. Храм манастира Добрун саграђен је као једнобродна базилика без куполе и једноставне је архитектуре. Темељ је зидан каменом, а храм седром. Монаси који у Добрун стигли крајем прошлог вијека, заједно са стручњацима посебну пажњу посветили су живопису храма да би фреске, старе преко 650 година, довели у пристојно стање.

 

О Вишеграду, смо сазнали много. Милан, по природи знатижељан разговарао је са домаћинима о животу у овом граду, о људима и историји, као и бремену који носи овај град. И прије него завршимо ово наше путовање, није згорег напоменути да драгуљи вишеградског краја остају у нашем сјећању, са жељом да поново дођемо и обиђемо љепоту вишеградског краја.

 

Некада давно чувени Мика Антић је рекао: „Јер са најдражим градом је исто као са најдражом женом. Никада нећемо успјети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало“.