На адресу Николе Новаковића, прогнаника из Брезе након рата настањеног у Вишеграду, ових дана стигло је обавјештење Тужилаштва Зеничко-добојског кантона о обустављању истраге против више лица, осумњичених за ратни злочин против србског цивилног становништва у овом мјесту јер, како тврде, нема довољно доказа да су осумњичени починили кривично дјело, те да су неки од њих умрли.
Новаковић не крије разочарење због овакве одлуке коју сматра правим звјерством правосудних органа, јер су му муслимани у Брези побили цијелу фамилију.
- Констатовати да нема доказа за ратне злочине над Србима у Брези право је лицемјерство и чисти безобразлук. Још је горе што су то писано доставили мени, коме су муслимански бојовници из Брезе звјерски ликвидирали супругу Милку и најужу родбину - констатује Новаковић и додаје да су познате убице бројних србских цивила у Брези и околним мјестима, укључујући и оне побијене 10. јуна 1992. године на Чемерну.
Он је, каже, увјерен да је више него јасно да федерално правосуђе чини све да се бројни злочини над Србима у Брези и бројним другим градовима једноставно заташкају и забораве. Новаковић прецизира да су извршиоци злочина над његовим најближим били Рамо Бешлија, Малик Мешетовић и Нусрет Млаторуга, који и данас слободно шетају Брезом.
До избијања ратних сукоба у БиХ, Никола је живио са супругом Милком у насељу Горња бреза.
- Изненада, 10. јула 1992. године у кућу су упали униформисани полицајци Шабановић звани Брацо, и Дедић звани Цацо, који су ме спровели у Полицијску станицу Бреза, гдје ме дочекао исљедник Џевахид Сокић - присјећа се Новаковић.
Након смијешне оптужбе да крије радио-станицу и оружје, присутни полицајци су га бјесомучно тукли пуна два сата, а потом одвели у стари руднички магацин.
- Ту су ме наставили тући седморица од којих сам препознао Еса Башића, Галиба Рамића и извјесног Шабића, званог Тарзо. Одатле су ме пребацили у другу просторију с 27 србских заробљеника, а убрзо потом у подрум "Електротерме", гдје су услови били још тежи, јер није било воде и мокрог чвора - прича Новаковић.
Одатле га, заједно с Ненадом Јеврићем, 4. марта 1993. године пребацују у Зеницу гдје је, у монтираном процесу, осуђен на 18 мјесеци затвора.
- Пошто сам био регистрован од стране Међународног црвеног крста, у КПД Зеница нисам физички малтретиран, мада је било свакодневних вербалних пријетњи од чега је много тежа била глад због изузетно слабе хране. Али то није било ништа према сазнању о судбини моје породице, посредством Међународног црвеног крста. Обавијестили су ме 17. јуна 1993. године да су 8. априла звјерски ликвидирани моја супруга Милка, брат Ранко, наша полусестра Рајка и Ранкова супруга Обренија - присјећа се Никола.
Још за вријеме рата по доласку из зеничког затвора у Илијаш, у октобру 1993. године, почео је Никола Новаковић приватну истрагу о страдању своје породице.
- Према исказима неколико свједока, моје комшије Халид и Решо Фрљак наредиле су мојима да се прије мрака окупе у старој братовој кући, да би иза пола ноћи упали и извршили стравичан покољ. Сазнао сам још тада да су праве убице мојих најближих Рамо Бешлија, Малик Мешетовић и Нусрет Маторуга. Наредног јутра, мада су то муслимански бојовници били строго забранили, моје најрођеније измасакриране у братовој кући нашла је комшиница Слободанка Пуљић - тврди Новаковић.
Сазнао је, вели, да су измасакрирана тијела његових Новаковића пребацили у мртвачницу Дома здравља у Брези, након чега је услиједила стравична медијска ратна пропаганда.
- На њихова мртва тијела навукли су униформе Армије РБиХ, да би исте вечери на ратној ТВ Сарајево били приказани ексклузивни снимци уз пратећу причу "шта су четници урадили од невиних муслиманских цивила" - прича Новаковић.
По ријечима Николе Новаковића, ратне муслиманске власти у Брези су за ово звјерско четвороструко убиство окривиле локалног криминалца, извјесног Ковачевића, који је за то добио двије године затвора.
- Нажалост, ни ратна, а ни послијератна власт у Брези није жељела да покрене било какву истрагу о томе, иако сам у више наврата давао бројне изјаве, чак и хашким истражиоцима, тако да поменути зликовци мирно живе на слободи, уз велику дозу разочарења - прича Новаковић.
Никола Новаковић, након послијератног егзодуса, живи у алтернативном смјештају у вишеградском насељу Бикавац, јер за њега, како каже, више повратка у Брезу нема.
- Посљедњи пут тамо сам био 30. септембра 2004. године, када су ме јавно напала браћа Есо и Ремзо Башић и то у присуству двојице полицајаца, говорећи "да ће ме здробити гдје год ме нађу", након чега сам таксијем успио да одем из Брезе. То су она иста двојица браће који су ме у логору Бреза пребијали и мучили - прича Новаковић, додајући да се и поред свега не предаје и да ће истрајати у тражењу правде за звјерске злочине над својим најближима.
Тужилаштво ћути
У Тужилаштву Зеничко-добојског кантона нисмо могли добити одговор због чега је обустављена истрага о страдању Срба у Брези, јер су нам рекли да је портпарол на семинару, а да нико други не може дати било какве информације.
ВЕЛИМИРОВИЋ: Нема одустајања од истине
Јанко Велимировић, директор Центра за истраживање ратних злочина РС, казао је да је веома тешко процијенити због чега је Тужилаштво обуставило истрагу.
- С једне стране, постоји притисак на тужилаштва да се што брже рјешавају предмети, али с друге стране, не може се искључити ни могућност да су повукли овакав потез, јер желе да се злочини над Србима прикрију - нагласио је Велимировић.
Према његови ријечима, Новаковић не би требало да одустане од истине, с обзиром на то да посједује имена наводних починилаца злочина.
- Он би требало да Тужилаштву БиХ преда сву документацију коју посједује, како би се покушало доћи до истине, али да се обрати и нашем центру - објаснио је Велимировић.
МАУНАГА: Све мање свједока
Ратомир Маунага, предсједник Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС у општини Вишеград, сматра недопустивим обуставу истраге о злочинима над србским народом.
- Постоје непобитни докази о страдању породице Николе Новаковића, а Тужилаштво је прво одуговлачило цијели процес, да би сада обуставило истрагу. Њима је једини циљ да се никада не сазна истина о страдању србског народа - истакао је Маунага, те додао да лично познаје случај страдања ове породице. Он је рекао да велики проблем преставља и чињеница да свједоци окончавају овоземљски живот, што додатно отежава доказивање истине.