Зашто Запад изазива хаос у арапском свету?

Све то, ипак, није новост у арапском свету: протести због поскупљења хране дешавали су се у Египту 1977, 1986 и 2008, а у Тунису 1984 и 2008. године, па нису довели до револуционарних преврата. Међутим, последње поскупљење хране на светском нивоу у периоду април 2010-април 2011. године што је довело до раста цена у просеку од око 36% (пшенице 77%) у исламским земљама, било је директно последица шпекулације Голдман Сакса ценама хране, пре свега житарица путем емитовања фјучерса за храну која није била још ни засађена, као и вештачким повећањем потражње. Имајући све наведене околности у виду, наша намера је да покушамо да представимо неке „подземне“ аспекте „арапске побуне“ и њихове тешко распознатљиве последице и циљеве о којима се мање говори - а који су много значајнији од оних о којима бучно говоре западни медији засењујући простоту глобализованих маса.

Као у случају манипулације ценама хране од стране глобалистичких финансијских мешетара којима је социјани револт због пада куповне моћи становништва добио пресудан импулс - и иза већине других ломова у арапском свету стајале су мање-више отворено западне силе, њихови медији, државне институције и мултинационалне компаније. Свакако, неки видови незадовољства десили би се и без западног мешања и потпиривања „револуција“, али је сигурно да то не би погодило готово читав арапско-муслимански свет, нарочито не у оваквим размерама који прете трајним ратним и хаотичним стањем у десетини држава.

Осим тог прикривеног финансијског и дипломатског деловања имали смо прилику да пратимо и оно „јавно лице“ западне игре дестабилизације таргетираних држава. Кроз навијачко деловање медија, кроз интернет активизам, кроз финансирање нво сектора, кроз дипломатске притиске, а ако затреба и бомбама - „подстицане“ су „обојене арапске револуције“ и „помагани“ преврати у државама у којима владају посве различите прилике и историјски ривалитети, а све у циљу новог продора глобалистичких империјалних тежњи предвођених посустајућом суперсилом отелотвореној у САД. 

Хијерархија мотива и интереса

Остали светски играчи су били потпуно затечени овом постмодерном пустињском „офанзивом“, поготово њеним новим „појавним“ обликом у коме се, сем кад је неопходно, избегавала директна војна интервенција. Већи део посла се препуштао „подизвођачима“ зарад добијања парчета (под)интересне сфере утицаја. Тако је Америка у својеврсном глобалном „аутсорсингу“ препустила проценте будуће моћи и зараде својим „савезницима“ – у случају Либије то су Саркозијев концерн и северноафрички радикални исламисти. Порука тако дефинисаног „новог модела“ решавања проблема у свету била је јасна – „свако ко не слуша, могао би проћи као Гадафи“. 

Следећа ствар која је видљива голим оком везана за „арапске промене“ су различите конфигурације западних интереса у појединим арапским земљама што су узроковале одлуку да се „подрже“ нове, превратничке „демократске“ снаге. Негде је то био страх од кинеског капитала (највише у северној Африци) што је, на пример, пресудно утицало на цепање Судана на два дела. Другде је то била намера да се поједине компаније дочепају нафте или пак новчане масе депоноване у западним банкама које су биле неопходне глобалним шпекулантима да покрију своје дугове настале на берзанској „рулет екомномији“. На другим местима су били други економски и корпоративни интереси у игри. 

Поред неспорних и у различитим случајавима различитих економских мотива и интереса, верујемо да су „арапским револуцијама“ били значајнији интереси стратешке природе. Не треба пренебрегнути бојазан да би „други разорни талас“ финансијског цунамија који почиње управо ових месеци да удара од атлантске обале могао изазвати талас нелојалности код досадашњих савезника, као и нови ниво дрскости „отпадничких држава“. Америка би тада, забављена својим јадом, била принуђена да привремено напусти поједине стечене позиције у свету. То би, готово аутоматски, изазвало јачање ривалских држава и њихово „ускакање“ у новонастали безбедносни вакуум. На пример, помаљајући савез кинеског капитала и руског енергетско-безбедносног утицаја био би перспективи сасвим довољан да неке државе ове осетљиве регије дуготрајно извуче из атлантистичке сфере доминације. Све то би, последично, могао бити заразан пример „деколонизације“ који би и следиле многе земље у различитим светским регионима захваћеним глобалном економском кризом. 

Магловитост крајњег циља „арапског пролећа“
                                                                                                                                                            
Поред уоченог „преклапања“ западних корпоративних, банкарских, политичких и стратешких интереса око потребе за изазивањем превратничког таласа и хаоса у арапском свету, чак ни све те „здружене“ тежње ка њиховом остваривању нису довољне да објасне зашто је ове године готово читав арапски свет, практично од Алжира до Пакистана (са индикативним изузетком Ирана), нашао у побунама, социјалним немирима, грађанским ратовима и глобалистичким, неоколонијаним интервенцијама. Једноставно, чак ни укупан сплет економско-политичких и геостратешких интереса и њихово досезање нису довољни да објасни деловање одлучне воље која из месец и месец, једним невероватним темпом, распирује нова жаришта сукоба у арапском свету. У јавност су, и поред гвозденог стиска политички коректних медија, „побочно“ процуриле информације се да су одлуке о рушењу арапских режима донесене знатно раније, много пре 2008. године и првог таласа кризе која је уплашила многе на Западу. 

Ту тезу потврђује и излагање нама добро познатог, пензионисаног генерала Веслија Кларка на промоцији своје књиге 3. октобра 2007. године у Сан Франциску, који је изјавио како је од једног свог колеге у Пентагону, непосредно после 11. септембра 2001. године, сазнао да је војни врх САД добио задатак да у наредних пет година нападне или свргне владе у седам муслиманских држава. Он му је рекао „почећемо са Ираком, затим на ред долазе Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран“. Већина земаља са „списка за одстрел“ већ су доживеле спољашње ударе или унутрашња превирања и „спонтане револуције“, док немали број других држава у том делу света преживљава тешке дане, на ивици су друштвеног колапса.

Чини нам се да оно што по правилу остаје нејасно аналитичарима широм света који западну спољну политику виде као претежни израз „рационалних“ политичко-економских и стратешких интереса - је одговор на питање: зашто су се на удару углавном нашли режими који су или били проамерички, или су, пак, у последње време били склони ка великим уступцима у односу на америчке захтеве? Не заборавимо да је и остарели либијски пуковник највећи део својих петродолара депоновао код западних банкара, да је целу деценију ревносно помагао Сједињене Државе у лову на терористе и био крајње кооперативан на бројне друге начине – па је, ипак, и он стављен на „листу за одстрел“. Још очигледнији су примери властодржаца у Тунису, Египту и другим арапским државама који су током целе своје владавине били промаерички настројени, а који су се нашли у чуду суочени са таласом народног незадовољства отворено подржаваног од стране америчке државе, обавештајног и невладиног сектора те свеприсутних глобалних медија и група формираних на друштвеним мрежама на интернету. 

Постало је опште место указивати како су поједине „револуционарне вође“ школоване на Западу; како су пролазиле „отпорашку“ обуку у Европи или САД, те да су њихове нво директно финансиране од западаних провладиних фондова и отворено подржаване и промовисане од стране англосаксонских медија. Симптоматичније је, а то говори и о кратком памћењу хипнотисаних глобалних маса, како су, када су прилике то захтевале, северноафричке фракције међународне исламистичке мреже Ал Каиде у западним медијима буквално преко ноћи поново приказане као „добри момци“ који се боре против омраженог „диктатора“ Гадафија чиме исти поново, по ко зна који пут (од Афганистана осамдесетих преко Босне деведесетих) настављају да одрађују прљаве послове на терену зарад ширих интереса Вашингтона. 

Управо велико и крајње агресивно, глобално ангажовање војних, обавештајних, нво и медијских капацитета у тако широким размерама а са циљем изазивања хаоса у великом броју земаља, на веома великом простору, говори у прилог нашој запитаност о немогућности да се овако широки „геополитички захват“ може у потпуности објаснити само материјалним интересима, па ни страхом да би финансијски колапс Запада могао променити геополитичке односе у свету. 

Одржање и ширење угрожене моћи драстичним средствима у драстичним околностима глобалне кризе широм света само је део одговора који нам се намеће. Јер, када је у питању глобална моћ - она у својој суштини, ма колико то било прикривано - не потпада под рационалне категорије које се могу јасно дефинисати и „интересно квантификовати“. Могу амерички (нео)реалисти писати тоне књига и књига о рационалном дефинисању спољне политике као борбе за моћ: јасно је сваком ко искрено тежи да сагледа „жудњу ка моћи“ да ту није реч само о интересима, већ о опасној психолошкој опсесији (тј. страсти) да се свет може контролисати у оквирима својих утопијских пројекција и планова. Ако је моћ као вид контроле истовремено и императив и смисао живота (па и политике) у оваквом виђењу света - све што увећава и чува постојећу моћ сматра се за оправдано и корисно. Из такве перспективе - подстицање побуна, ратова и хаоса у бројним земљама представља тек један инструмент у функцији моћи која се модификује на глобалном пољу. Моћ постаје сама себи сврха и нека врста империјалног култа коме служе државни, корпоративни, интелектуални и медијски жреци. 

Историјска анализа и идејна синтеза

Следствено, намеће нам се неизбежно питање: ако атлантистички естаблишемент (или пак малобројна олигархија моћи) верује да би изазивањем хаоса у бројним регионима широм света ојачала своју моћ или је пак сачувала – зашто је за то пре свега одабран баш арапски и блискоисточни свет? Покушај одговора на ово изузетно значајно питање несумњиво захтева другачији приступ, знања и увиде од уобичајених анализа интересних силница и стратешких праваца англосаксонске политике којима пословично прибегавају експерти међународних односа и геополитике. 
                                                                                                                                                           
Покушај назначења одговора изискује напор ка дубљем друштвено-историјском, па и интуитивнијем увиду у некад видљива а некад прикривена друштвена и духовна струјања и силнице што покрећу људе и државе на ратове и револуције. На првом месту нам је неопходна историјска анализа генезе западне цивилизације, а затим идејна синтеза неких од унутрашњих покретача људског делања, и оних рационалних и оних ирационалних. 
                                                                                                                                                           
Родно место Запада и његове цивилизације није почетак модерне епохе, која представља тек период његовог стасавања и сазревања. Запад је рођен у духу католичанства и крсташких ратова. У његовом оквиру је настао прото-модерни западноевропски човек који настоји да господари светом и природом, да рационално дефинише и природно и натприродно. Његова базична тежња је да покори свет, да досегне небо и обухвати бескрај: схоластичко доказивање и прозелитизам, ка небу стремеће катедрале и крсташки ратови рани су споменици и показатељи ове жудње ка моћи. Погледајмо на трен крсташе: њих покреће опсесивна тежња да освоје Јерусалим; у њиховим очима он је географски центар, пупак света. Ко влада центром света – владаће и светом, свим његовим морима и копнима. Византијском цару и целом православном Истоку тог доба била је крајње чудна ова опсесивна тежња за освајањем Јерусалима и Свете земље. Када су први крсташи пролазили кроз Цариград и објашњавали са којим се циљем упућују ка Јерусалиму, Византинци су се, будући да су добро познавали стање у својим некадашњим источним провинцијама, чудом чудили оваквим тежњама - пошто је у њиховим очима освајање Свете земље огњем и мачем био истовремено ирационалан, беспотребан и крајње нереалан подухват. Зато су Византинци крсташима, видевши њихову решеност, предложили нешто умеренији, реално достижан циљ – да заједнички заузму Антиохију која се налазила недалеко од византијских граница, где је још увек живео значајан део хришћанског становништва. Западни крсташи су то одбацили као бесмислицу. Показало се да су, мада су обе стране доживљавале себе за хришћане, православни Ромеји и крсташки Латини имали сасвим различит однос према Јерусалиму. Први су у њему пре видели историјску светињу из које је потекла „права вера“ којом се, без обзира на постојеће политичке прилике, може живети „увек и свуда“, а други некакав мистични, готово окултни „свети грал“ који се мора задобити јер доноси моћ и славу у свету. Можемо само замислити како су тек Византинци гледали на паравојску верских фанатика (попут оне „просјачке“ под командом крсташког првака, Петра Пустињака) што су били убеђени да ће, пошто су сиромашни (а „сиромашних је царство небеско“), они сами и то силом - освојити Јерусалим. 

Од времена Крсташких ратова до данас се развија европска „прича“ о освајању нових простора, али и остаје идеја Јерусалима као „центра света“ где ће на крају историје, настати нова епоха и уједињено човечанство а то је и у вези са идејом о стварању светско - универзалног царства. Ни данас не треба потценити значај религиозних и окултних идеја унутар западних елита у којој значајно, а неретко и централно место, има Јерусалим. Зато се однос атланских сила према Израелу не да објаснити само интересним савезом северноамеричких протестаната и Јевреја, већ једном дубљом, религијском и идејном усмереношћу. Осећај ове „сродности“ сигурно није од јуче, као што није било случајно ни то што је енглески револуционарни диктатор Кромвел позивао Јевреје са континента да дођу у Енглеску да се заједнички боре против злих континтенталних, махом римокатоличких монархија. 

Рационализована свест атлантистичких глобалних управљача о значају блискоисточниог простора на коме се спајају континенти, али и светови и цивилизације - у многоме потиче из њихових верских димензија. Управо зато се због значаја простора, око кога се данас споре Јевреји и Палестинци, слажу и западни верски фундаменталисти и рационални, реал-политички стратези; слажу се Јевреји са протестантима, па и са католицима... Тек у овој перспективи постаје нешто јаснија деценијска америчка блискоисточна политика која, на први поглед „ирационално“ а доследно подржава Израел, при томе потпуно свесна да тако иритира стотине милиона Арапа и муслимана што, све скупа, можа да дугорочно угрози сопствене реал-политичке позиције у овом стратешки и енергетски битном подручју света. 

Не потцењујући снагу интересног удруживања сматрамо да је једнострано, а и поједностављено је спољнополитичку симбиозу САД и Израела објашњавати тек деловањем добро организованог јеврејског лобија у САД, како то често воле да виде не само антиизраелски «заверолози», већ и Израелу склони интелектуалци и политичари. Ово дубоко структурално, вековно савезништво постоји и развија се у тежњи ка истим или сродним циљевима; оно и данас функционише кроз две фракције јединствене англосаксонске елите, где митска опсесија Јерусалимом као „центром света“ и потенцијалним местом уздизања светске власти представља идеју (или барем једну од идеја) која их веже, одржава заједно и усмерава у правцу којим су кренули.

У сусрет глобалистичком „Небеском краљевству“

Савремени свет је ушао у предворје епохе изузетно опасних криза и хаоса, и из њега може да изађе на различите начине. Западни глобалисти очигледно теже да изазивањем нереда и његовом контролом у многим регијама, а пре свега у арапском свету као блиском окружењу „центра света“ утичу на усмеравање историје у жељеном правцу – кроз мрачно, кризно „чиштилиште“ ка „светлу на крају тунела“ што поступно води пут стварања „врлог и уједињеног света“, пошто верују и осећају да се на том простору решава његова судбина, те да га, из тих разлога, морају контролисати по сваку цену.

Производња глобалног хаоса у даљим фазама „кризне историјске драме“ смера да понудити своје глобалистичке идеје о „једном свету“ као једином спасоносном решењу за излазак из мрачне и крваве епохе ратова и нереда која је отпочела отварањем „Пандорине кутије“ у првој деценији новог миленијума. Да би били успоставњени темељи новог реда и поретка у свету који посрће под теретима сукобљених интереса и наслеђа прошлости - потребно је, пре тога, „донети“ му дуге године хаоса, беде и ратова; створити такве проблеме како би, насупрот њима, било понуђено решење као једини могући „одговор“ за новонасталу ситуацију. Некада су Римљани једноставнију верзију ове стратегије назвали „divide et impera” („завади па владај“ или „подели па владај“). Очигледно, за овакав крајње опасан приступ групе „тврдих људи“ у центрима моћи верују да је, обзиром на крајњи циљ, вредно и толико ризиковати – а циљ је крај историје у уједињеном човечанству које живи у „вечном миру“ и стабилности, где је Јерусалим и његово блискоисточно окружење простор највише симболике – место „центра света“.

аутори:

Саша Гајић

Бранко Радун