Музика стасала из осећања дуга и љубави

Познати пијаниста и диригент Игнат Солжењицин, син великог руског писца Алекснадра Солжењицина, уочи свог концерта у Москви дао је интервју за Глас Русије.

Иганту је било свега годину и по, када је његов отац, познат у свету не само по књижевној, већ и по политичкој и хуманитарној делатности, заједно са породицом морао да напусти домовину. Александар Солжењицин је био протеран из СССР. Тако да је Игнат одрастао и образовао се у САД, и даље тамо живи и почасни је диригент Камерног оркестра Филаделфије и професор Кертисовог института музике у класи клавир.

Шта значит бити Рус? – то је једно од главних питања којима се, по речима Игната, бавио Александар Солжењицин. И долазио је до закључка да је то у првом реду питање самоопредељења, осећаја своје припадности руској култури, језику. Игнат дели ову тачку гледишта. Сећајући се оца, музичар подвлачи да је његов утицај био јак и у многоме одређујући.

Могао сам да посматрам са блиског растојања како се не просто уметник, већ велики уметник, односи према свом послу – наставља Игнат Солжењицин. Његово смирење и његова вредноћа, његово огромно пошотвање према самом себи, не, према свом послу, према свом таленту, позиву... То се без сваких речи и моралних поука испоставило најважнијим примером за мене у мојој грани уметности. Музика је са једне стране сама себи довољна. А са друге, она наводи на мисли и осећања о нечем другом.

Између осталог, програм московског наступа Игната Солжењицина, заиста, био је састављен тако да је буквално подстицао слушаоце на размишљања која излазе ван граница музичких ликова: о континуитету у уметности и животу, о поштовању за судбине и таленте претходника, о историјском и стваралачком дијалогу који воде разне генерације. Ако се говори конкретно, то је био симфонијски концерт где су се изводила искључиво дела под називом Варијације: на пример, Варијације немачког мајстора с краја 19. и почетка 20. века Регера на познату тему аустријског генија Моцарта или аријације немачког романтичара Брамса на тему бечког класика Хајдна. О тим делима маестро Солжењицин говори: Ова музика стасава из осећања дуга, љубави, жеље да се уважи свој претходник.

Треба утврдити у првом реду композитора којег изводиш – убеђен је Игнат Солжењицин. Тада ти на парадоксални начин најбоље испољаваш себе. То је још један етички постулат који се формирао код сина музичара под утицајем личности оца писца. Јасно да ће породица и рођаци заувек сачувати сећање на Александра Солжењицина. А сународници, потомци?

Наравно, најбољи начин да се поштује сећање на Солжењицина јесте да се читају његова дела – уверен је Игнат. Његове мисли, његово искуство, природно, прелили су се у стваралаштво које је било главно у његовом животу. Споменици, музеји, све је то наравно важно. Али најважније и најдостојније сећање о мом оцену ће се сачувати уколико људи наставе да читају његове књиге, мисле о оним питањима које нам он предлаже.