Мачак са сатом

 Никад се стварно не зна шта носи дан, шта ноћ. Колико јуче, неприкосновени „Непријатељ гамади Но.1" у овој земљи био је Душко Радишић. Годинама је човјек његовао посао, улагао у рекламу дезинфекција, дезинсекција, дератизација. Кад ето ти Ђукановић Мила...

Предсједник ДПС-а оцијенио је да је прича о „санадеризацији" израз политичке глупости људи који су очигледно инфериорни и без идеја како остварити своје циљеве. ,,Циљеви су им да промијене власт у Црној Гори, па покушавају да се угледају на нека друга искуства. Једног дана је то 'санадеризација', другог 'гадафизација', а то све скупа говори да је ријеч о недораслим политичким особама, политичким мишевима, којима је потребна прије свега дератизација умјесто санадеризације".

По ко зна који пут, нација се о јаду забавила зашто ли је шеф исјекиран. Нико да стави руку на срце и да размисли: је ли лако било са истим жаром разгонити усташе и муџахедине, како спољне, тако и унутрашње, па се борити за Југославију, вољети па не вољети Милошевића, па бранити заједницу са Србијом, па нападати заједницу са Србијом, сво то вријеме пажљиво уочавати и неутралисати разне врсте издајника, болесника, посланика наркомана, самопроглашених интелектуалаца... Много је, да је од челика.

Заправо, може се мирно спавати, није Ђукановић нервозан. Он је, просто, такав, само ми заборављамо. Када је у Црној Гори осниван Савез реформских снага, уочио је: ,,Политику агресивног антикомунизма и готово патолошке србофобије нуди Савез реформских снага Југославије. Иза невјештих реформских маски, лако је препознати протагонисте бивше, од народа одбачене политике, неколико младих, незадовољних властохљебника, шачицу црногорских националиста, шачицу сулудих исламских фундаменталиста и албанских сепаратиста, који свом народу нуде мржњу". Шта је друго поштен народ могао да уради него да ту пошаст на челу са Антом Марковићем спријечи да одржи скуп у часном и поштеном Вирпазару. Кад је требало ослободити Дубровник опет је Ђукановић био јасан.

,,Не може се махати с гранчицама мира док се србски народ по Хрватској коље, масакрира, силује, док им се пале куће и уништавају имања само зато што су Срби. Рат се не добија дезертерством, већ мобилизацијом". Мобилисало се све, лише шачице издајника.

Послије је испало да ,,приучени бољшевички картографи" и нијесу повукли тако лоше границе. Џабе смо освајали, убијали, пљачкали, гинули. Негдје послије Ђукановић је ,,изразио жаљење" због цијеле ситуације. Ни година није била прошла откако је одбрусио да се извињавати неће и да, уосталом, још има да се види ко коме треба да се извињава.

Они што су опроштај тражили док је Ђукановић ратовао сведени су на праву мјеру: ,,Поручујем Либералном савезу и неким другим мање утицајним партијама које се врло залажу за отцјепљење да су освојили 12,13 одсто бирачког тијела, па им се управо толико и поклања пажње". Ратови су превазиђени, Милошевић је превазиђен остала је вјера у Југославију. ,,Због вјековних братских веза. Заједничке крви у свим ратовима проливене, због вјековног сна најбољих Црногораца и Србијанаца, због извјесно боље заједничке будућности, Црна Гора се и отвореног срца опредијелила за живот у заједничкој држави са Србијом". Мислимо, објашњавао је Ђукановић, ,,да је лакше и безболније, мијењати промашену политику и њене актере, а не границе". Престројио се у ходу.

Кад је НАТО бомбардовао СРЈ тражио је од Милошевића да „прекине са политиком која доводи до страдања недужних и која угрожава опстанак државе. Од међународне заједнице захтијевамо да се уздржи од нових удара по циљевима у Црној Гори и Југославији". Уочи бомбардовања, на Врховном савјету одбране гласао је да се земља брани свим расположивим средствима.

Дошла је и независност. Ту је тек пукло поље да се разјасни како је свако ко зуцне против доносиоца исте непријатељ Црне Горе. Премда, има и тежих случајева. На трећу годишњицу обнове црногорске државности Мило Ђукановић се осврнуо на опозиционе лидере, њихове интелектуалне и медијске ослонце, самопрокламоване мислиоце, аналитичаре, несхваћене критичаре глобалног поретка, све скупа на ,,неостварене": ,,Ко год их чује, свеједно да ли је из Брисела или Горње Мораче, јасно му је да не може вјеровати људима који тако пљују по својој држави, јасно му је да је ријеч о политички амбициозним и неуспјешним, исфрустрираним људима, од којих ће некима, како вријеме одмиче, све мање требати власт, а све више појачана породична пажња не би ли бар остали подношљиво агресивни у свом радном и животном окружењу".

Нешто касније на ред је стигао кум Ратко Кнежевић: маргиналан, безвриједан, недоказан типичан несрећни Балканац. Кум зато што се кумство не одбија. Логика је као суза: приватизација КАП-а је била добра и успјешна, а Небојша Медојевић је колумниста земунског клана. Увијек постоји бисер над бисерима. Прије двадесетак дана Ђукановић је објаснио да напади политичких противника на ДПС не треба да чуде јер је његова странка ,,непријатни свједок њихових непочинстава".

Још да се ти мишеви потамане. Уз сво поштовање према методама Душка Радишића, једини логичан избор у борби против мишева је мачак. И да има сат, јер времена се нема.