Дневник мале хероине

"Дневник Слађане Кобас" је књига о вјеровању на смрт осуђене дјевојчице. Књига о праву на живот, о очинској љубави која може да умилостиви судбину, али и о томе колико је судбина неумољива у својој неизбјежности. Зоран Костић, рецензент дјела аутора Виолете Божовић у издању Књижевне заједнице из Београда сабрао је у ових неколико ријечи суштину среће и зле коби Слађане Кобас, ратне 1992. године једине преживјеле, и посљедње, 2006. године, преминуле бебе бањалучког породилишта.
- Од тренутка кад сам се упознала са животом и судбином Слађане Кобас, осјетивши потребу да напишем ову трагичну и поучну причу, сама књига као да је хтјела да је испишем у виду дневника, хронологијом догађаја који су се заиста десили. Тако смо се у игри чињеница, сјећања и докумената у дневнику сусреле Слађана и ја. Дневнику, који сам уз помоћ њене оловке написала – каже за "ДанЋ аутор Виолета Божовић, књижевница из Приједора, која данас живи и ствара у Београду. О Божовићкином дјелу на промоцији у Београду говорили су и Лазар Божовић испред издавача и Бранка Давидовић из Слађанине школе.
Слађана Кобас, из Приједора, била је једно од 13 новорођенчади породилишта у Бањалуци ратне 1992. године. Због ембарга међународне заједнице и затвореног коридора пријеко потребан кисеоник за инкубаторе није било могуће допремити у град на Врбасу. Умрло је 12 беба. Слађана је једина преживјела.
Тринаеста звјездица, како су је прозвали, преживјела је бањалучки пакап, неким чудом, кажу љекари, али озбиљно нарушеног здравља - вида, можданих и плућних комора. Услиједила је борба за сваки наредни дан живота. Лијечила се на клиникама у Републици Српској, Србији, Русији, САД. У акцији помоћи и подршке у лијечењу у Америци Слађанином оцу Стојану, избјеглом из Хрватске, придружиле су се бројне установе, предузећа и појединци из Српске, Србије, Црне Горе. Захваљујући добровољним прилозима Слађана је оперисана и вид јој је дјелимично враћен.
Слађана Кобас је знала да је једина преживјела беба 1992. године. Вољела је да оде до бањалучког породилишта, а сваки долазак из Приједора, гдје је живјела и похађала О.Ш. "Доситеј Обрадовић", на љекарске прегледе у Бањалуку користила је и да посјети гробницу дванаест безимених беба.
Посљедњу годину живота провела је у борби са опаким раком костију. Прелијепа дјевојчица, дирљиво здравог осмјеха, и тада је вјеровала у побједу. На новинарску знатижељу и брижна питања о здрављу одговарала је: "Добро сам, надам се да ћу побиједити јер хоћу да постанем манекенка".
Посљедњу битку Слађана Кобас је изгубила 11. фебруара 2006. године. Тринаеста бањалучка звјездица се угасила у својој тринаестој години живота.

Питања без одговора

"Дванаест звјездица с неба пало је ноћас на длан, цијењени господине. Дванаест звјездица пало је, а шта су скривиле, цијењени господине", беспомоћно су питали родитељи преминулих бањалучких беба у писму које су 1992. године упутили Бутросу Галију, генералном секретару Уједињених нација(УН).
Тадашње београдско руководство оптужило је УН да су директно одговорне за смрт 12 беба будући да је Савјет безбједности УН донио резолуцију о увођењу санкција српском народу.