Хроника дезинтеграције СССР

„Савез СССР је као субјекат међународног политичког права и геополитичка реалност престао да постоји.“ Ова чињеница је констатована у документу који је у историју ушао као „Беловјешки споразум“. Пре 20 година, 8. децембра 1991. године у Белорусији, у резиденцији Вискули, потписали су га лидери три словенске републике: Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич. У истом овом документу саопштено је о оснивању Заједнице независних држава.

За становнике бивших совјетских република и за иностране посматраче нестанак супер државе с карте света представљао је изненађење. О узроцима њеног муњевитог краха и данас се воде спорови. Тачком за почетак одбројавања распада историчари сматрају 12. јун 1990. године кад је Конгрес народних посланика усвојио Декларацију о државном суверенитету Руске Федерације. Затим је у току године дошло до такозване параде суверенитета савезних република. Тада је био оспорен приоритет општесавезних закона у односу на републичке чиме је започео такозвани рат закона, сећа се главни научни сарадник Института за економију РАН Александар Ципко.

За ово је крив председник СССР Михаил Горбачов, јер није искористио ову чињеницу да распусти Конгрес народних посланика РСФСР на основу тога што они воде антиуставну делатност и уништавају земљу. Многи су то предлагали...

17. марта 1991. године одржан је први и једини у СССР народни референдум. Грађанима савезних република понуђено је да изразе своје мишљење у вези с очувањем савезне државе у „обновљеном виду“. И премда је шест савезних република одбило да учествује на референдуму преко 70 процената грађана осталих девет гласало је за очување СССР.

19. августа 1991. године група политичара из Горбачовљевог окружења објавила је да се оснива Државни комитет за ванредне ситуације. Они су захтевали од предесдника да уведе у земљи ванредно стање или да привремено преда власт потпредседнику Генадију јанајеву. То је представљало другу фазу распада СССР наставља Александар Ципко.

ГКВС је заиста један од најбезумнијих подухвата у историји Русије. Људи су покушали да спасу СССР. У ствари су убрзали његов распад.

Пораз пуча је практично довео до краха централне власти СССР. У року од месец дана после пуча своју независност су прогласили лидери свих савезних република.

Коначине резултате народног референдума о очувању Савеза избрисао је одлазак Михаила Горбачова с дужности председника СССР. Строго говорећи, на основу свенародног гласања он није имао права да напусти своју дужност у децембру. С правне тачке гледишта одлука референдума је било изнад споразума тројице лидера република у Беловјешској Пушчи.

Имали смо могућност да трансформишемо совјетску тоталитарну империју у нову државну формацију, истиче учесник Белојвешког саветовања – тадашњи секретар РСФСР Генадиеј Бурбулис.

Опасна неодређеност, бесконачно лавирање, несхватање дубине проблема и потребе за промишљеним, али одлучним дејствима, довели су нас до тога да је совјетска империја престала да постоји. У августу 91. године експлодирао је тотални реактор совјетске империје. За то смо сазнали тек у децембру. У ствари, превладали смо ову опасну неодређеност и овај погубни хаос. Дошли смо до граничне црте кад се одлука морала донети.

 Интеграција огромног евроазијског простора, прво у Руску империју, а затим у СССР одвијала се преко 500 година. За дезинтеграцију супер државе било је потребно мање од две. На њеној територији је 8. децембра 1991. године почело формирање Заједнице независних држава. Али, то је већ друга прича.