Хоћемо велику Русију!

Руски лидер Владимир Путин је најавио стварање Евроазијске уније на челу са Русијом, преко које би се ујединио цео простор од Атлантика до Пацифика и у којој би било места и за Србију

Владимир Путин, актуелни руски премијер и, по свему судећи, председник РФ од маја следеће године, званично је објавио старт новог интеграционог процеса од Лисабона до Владивостока – Евроазијске уније (ЕАУ). И док западни противници нове интеграције панично ударају на сва звона да Путин наводно обнавља тоталитарну творевину СССР, свака иоле озбиљнија анализа указује да таквој врсти панике нема места. ЕАУ ни по чему не може бити „тоталитарни пројекат“, а Совјетски Савез као узор новом савезу држава треба посматрати сасвим условно, као када би се рекло да је Европска унија ново Римско царство. Заправо, оно што Путин предлаже у великој мери заснива се на идејама на којима почивају ЕУ или САД, али пре свега на традицијама руске државотворности. Како је рекао премијер Казахстана Карим Масимов – ЕАУ је интеграција за наредних 1.000 година!

ДУХОВНОСТ, ДРЖАВНОСТ, ДЕМОКРАТИЈА

Тема Евроазијске уније (или савеза) нагло је добила на замаху 3. октобра, када је у централном руском листу „Известија“ објављен ауторски чланак Владимира Путина, под насловом „Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа данас“. Сада је више него очигледно да Путин своју даљу политичку каријеру везује за евроазијски пројекат, као филозофски и историјски утемељен процес, заснован на миленијумској традицији Кијевске Русије, Великог Новгорода, Московског Књажества, Руског Царства, СССР-а и Руске Федерације, али и на искуству савремених наддржавних творевина каква је ЕУ. Али, пре свега, на идеји велике руске државе као моста који спаја Азију и Европу, која уједињује оно најбоље са истока и запада и сама по себи представља – Евроазију. Ако је првих 12 година Путинове владавине протекло у успешном спајању рашивених шавова велике државе коју је наследио од историјски недораслих претходника, онда ће наредних 12 (претпоставља се у два шестогодишња председничка мандата) протећи у остварењу онога што овај политичар очигледно сматра својом државничком мисијом – успостављању водеће улоге Русије у савременом свету. Да ли је на то мислио главни идеолог Кремља Владислав Сурков, када је недавно изјавио да је „Путина сам Бог послао“?

Они који пажљивије прате политичка и друштвена кретања у највећој земљи света нису били изненађени идејама изнетим у Путиновом ауторском тексту, у московском дневнику „Известија“. Ни читаоци „Печата“ то не могу бити, јер је наш лист, почев од фебруара 2009, у више наврата писао о формирању Евроазијске уније на челу са Русијом (бр. 50, 122, 143, 148, 163…), а спорадично су се текстови на ову тему појављивали и у другим слободним србским медијима. Чињеница је, такође, да је Путин још 24. септембра, када је на конгресу Јединствене Русије озваничена његова председничка кандидатура, између осталог рекао: „Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана функционише. Од 1. јануара следеће, 2012. године, реалност ће постати Јединствени економски простор, што је још дубљи степен интеграције. А затим ћемо се кретати и даље – ка стварању Евроазијске уније“.

Конкретан предлог Евроазијске уније, иначе, први је изложио декан Дипломатске академије руског МИП-а Игор Панарин, још у априлу 2009. године. Његова концепција 3Д (духовност, државотворност, демократија), на основу које нови савез треба да буде створен, подразумева укидање пет векова старог англосаксонског либерализма и стварање економског и безбедносног простора на челу са Русијом. Панарин, који се залаже за савез католичанства и православља и 1998. године је најавио распад САД-а на шест делова, предвиђа интеграцију у пет фаза. У последњој фази, када би 30. децембра 2016. године био формиран четврти центар ЕАУ – Београд – савез би обухватао Русију, Белорусију, Казахстан, Украјину, Јерменију, Киргизију, Таџикистан, Узбекистан и Србију, као и још неколико земаља које би му се придружиле.

Први пут идеју је званично изнео заменик руског премијера Игор Шувалов 25. марта 2010, када је на међународној конференцији рекао да ће Русија „доследно заступати идеју заједничког економског простора јединствене Европе од Атлантика до Тихог океана“. Затим је Путин овај план јасније изложио пре нешто мање од годину дана, новембра 2010, у ауторском тексту за немачки „Зидојче цајтунг“ („Печат“, бр. 143), када је поставио концепцију нове европске економске архитектуре, односно стварање економске заједнице од Лисабона до Владивостока. Овај концепт у пет тачака, одмах прозван „Економски манифест за Европу“, Путин је представио као „почетак реалне интеграције Русије и ЕУ“. Истовремено, како смо тада писали, Царински савез ојачан Украјином представљаће „најважнији корак Русије ка (најпре економској, а онда политичкој и безбедносној) реинтеграцији територија које су припадале Руској империји“.

Из овог кратког прегледа, ипак, није довољно јасно за шта се тачно Путин залаже, с обзиром на то да се овде очигледно преплићу две концепције – „велике Русије“ и „велике Европе“. А истина је да Путин жели реализацију оба концепта: уједињење ЕУ и ЕАУ у хармоничан и полицентричан систем, заснован на заједничким вредностима, привреди и недељивој, једнакој безбедности за све. Што је, пак, основна идеја уткана у предлог Дмитрија Медведева о новој европској безбедносној архитектури…

УКИДАЊЕ НАТО-а

Које су основне Путинове поруке изнете у листу „Известија“? Најпре, да већ 1. јануара стартује нова фаза интеграције Русије, Белорусије и Казахстана – Јединствени економски простор, као заједничко тржиште од 165 милиона људи, односно трећина од броја житеља ЕУ. Путин је нагласио да је реч о стабилном и дугорочном пројекту, тржишту са унификованим законодавством и слободом кретања капитала, услуга и радне снаге. А у скорије време, биће то простор без унутрашњих граница, по моделу примењеном у Шенгенском споразуму. Ова интеграција, како је рекао, постепено ће ширити круг учесника, поменувши именом само Киргизију и Таџикистан.

„Ми се на томе не заустављамо и постављамо пред собом амбициозни задатак: изаћи на следећи, још виши ниво интеграције – Евроазијску унију. То је заповест епохе. Предлажемо модел моћне наднационалне заједнице, способне да постане један од полова савременог света и игра улогу ефикасне споне између Европе и динамичног азијско-пацифичког региона“, записао је Путин и додао да ће ЕАУ бити „центар даљих интеграционих процеса“, „отворен пројекат за приступање других партнера, пре свега из Заједнице независних држава“, али нагласио да „не намеравамо било кога да пожурујемо или гурамо, то мора бити суверена одлука државе, на основу сопствених дугорочних националних интереса“. Из овог последњег види се да мисли пре свега на Украјину, али и на друге земље које нису чланице ЕУ, каква је Србија, могуће и Турска.

„ЕАУ ће се градити на универзалним интеграционим принципима као неодвојиви део ‘велике Европе’, уједињене заједничким вредностима слободе, демократије и тржишних закона, што ће омогућити стварање хармоничне заједнице привреда од Лисабона до Владивостока, као зоне слободне трговине или још напредније форме интеграције“, објаснио је руски лидер. Тек када ЕУ и ЕАУ интегришу читав простор од Атлантика до Пацифика, додао је, „биће логично започети конструктивни дијалог о принципима сарадње са државама азијско-пацифичког, северноамеричког и других региона“. „На тај начин, приступање Евроазијској унији, осим директне економске користи, омогућиће свим његовим учесницима да се брже и са јачих позиција интегришу у Европу“.

Ипак, и када се сагледа све изречено, као да и даље недостаје кључ, својеврсна шифра за читање „евроазијског Путина“. Намећу се бројна питања. Какве су то идеје, одакле потичу? Ко их подржава у свету? Које су још државе спремне да се прикључе? На чему Путин базира свој ентузијазам да ће ЕУ желети да разговара са ЕАУ и како се може очекивати међусобна интеграција ове две наддржавне творевине? Како ће, на крају крајева, реаговати САД, ако се из наведеног јасно види да је Вашингтон искључен из ове комбинације? И оно најважније – каква је то нова улога Русије у свету која из свега може проистећи?

Пре свега, у Путиновом тексту у „Известији“ крије се „мали“ детаљ, али је управо он један од најважнијих кључева ове приче. Како је рекао, „у периоду финансијске кризе, која је натерала државе да траже нове ресурсе за економски раст, интеграциони процеси добили су нови импулс“. Јер, светска криза је навела многе земље да се приближе Русији. Европа је одавно, а посебно од како је почела економска криза, схватила да њеног дугорочног опоравка неће бити без савеза са Русијом. Међутим, ту постоје два прилично различита приступа. Први, „бриселско-вашингтонски“, а заступају га и руски политичари прозападне оријентације, подразумева уједињење искључиво на бази „европских принципа“, по сличном моделу по којем се, рецимо, и Србија приближава ЕУ. То би значило да Москва мора да игра по правилима која јој намеће „старији брат“ и да уђе у зону Шенгена и евра, прихватајући улогу сировинске базе западних привреда. Руском становништву, разуме се, преостала би улога опслужитеља сировинских капацитета, без праве шансе да њихова огромна земља икада достигне ниво развијености западних „партнера“.

Овај приступ, који у Русији заступају проамерички опозиционари, штити пре свега интересе САД-а у Европи, осигуравајући доминацију Вашингтона у следећим деценијама и његово даље „паразитирање“ на телу Европе и Русије, како се недавно сликовито изразио Путин. На тај начин, САД и ЕУ били би спасени руским рукама, али Москва заузврат не би добила скоро ништа. У најкраћем, то је концепт који антируски кругови у последње две деценије називају „улазак у европску породицу и групу цивилизованих народа“.

Са друге стране је, сада прилично кристализован, приступ Путина и Медведева, који сматрају да је Русија цивилизована земља, засебан политички и економски пол, али историјски и вредносно најближа Европи, са којом треба да оствари интеграцију на равноправним основама. У самој Европи, поготово западној и континенталној, има доста разумевања за ову позицију, али се томе противе Вашингтон и његови нови сателити са истока континента, попут Пољске или балтичких република. Али, Путин је био потпуно јасан: најпре уједињење ЕУ и ЕАУ, а тек потом разговори о партнерству са САД-ом! Такав концепт, без икакве сумње, искључио би постојање НАТО-а у данашњем облику, а у складу са идејама нове безбедносне архитектуре.

РУСИЈА ЗОВЕ

Путиновом концепту, осим Немачке, може бити блиска и Француска. О томе пише украјински лист „Аргументи недеље“, позивајући се на речи Жан Пјер Томе, специјалног представника француског председника за развој франко-руских пословних веза. Како наводи овај лист, Тома сматра да ЕУ и Русија треба да се уједине и да се заједнички супротставе САД-у, Кини и Индији. Заиста, у интервјуу московском листу „Ведомости“, Тома је рекао да ће већ ове јесени представити Николи Саркозију извештај са предлозима за стварање заједничког економског простора са Русијом.

Свест о променама сазрева и у Вашингтону. О томе је недвосмислено говорио и Збигњев Бжежински, помоћник Барака Обаме за националну безбедност, човек за кога се говори да представља светску владу у сенци и који је доскора говорио да је Русија „црна рупа“ коју треба рашчланити и елиминисати. Тим пре занимљива је његова садашња промена става и спремност да, заједно са председницима Русије и Турске Дмитријем
Медведевом и Абдулахом Гулом, учествује на међународном форуму 7. и 8. септембра у руском граду Јарослављу, стотинак километара северно од Москве. Сада се Бжежински залаже за – стварање јединственог простора од Ванкувера до Владивостока, преко Атлантског океана! Како је у свом излагању на Јарославском форуму рекао Бжежински, ЕУ и САД треба постепено да се уједињују, а Русија да се придружи ЕУ, како би цео процес уједињења од Ванкувера до Владивостока био завршен до 2050. године. „Могућ је настанак таквих проблема који би ставили под знак питања само постојање цивилизације. Ове проблеме могуће је решавати само заједничким напорима. Глобална стабилност може бити постигнута само путем сарадње већих размера, а не путем доминације“, објаснио је Бжежински.

Јасно је, дакле, да су у светском врху већ покренути озбиљни процеси промене глобалног поретка. На то не утиче само убрзани успон Кине, Русије и Индије, већ и драматичан пад доскорашњих господара – САД-а и ЕУ. Ако се зна да је државни дуг САД-а већ досегао границу од 100 одсто БДП-а, а да је дуг ЕУ премашио 80 процената укупног производа, јасно се види да Брисел и Вашингтон немају више појас за спасавање и да је „евроазијски пут“ њихова једина нада. Тиме би се могли тумачити све агресивнији потези Америке у источној Европи, као средство притиска на Москву.

Са друге стране, Путин делује потпуно смирено. Са својих три одсто државног дуга и 500 милијарди долара златних и девизних резерви, Москва би могла да преживи још један талас кризе, а моћни нуклеарни арсенал довољна је гаранција безбедности руске државе и сировина. Зато су сада веће него икад шансе да се оствари Путинов велики план, у оквиру којег би САД могао да буде сведен чак и на ниво регионалног играча. Довољно је само приметити да се неколико великих европских земаља јавило Москви са „захтевом“ за смањење цене гаса, па да се види колико су руски адути у овом тренутку велики и јаки. А управо ће од Берлина и Париза (који такође траже појефтињење) највише зависити судбина уједињења Русије и Европе.
 

Сигурно је да Путин неће журити, већ ће као и до сада ићи ка циљу полако, корак по корак. Како је и сам ових дана рекао на великом међународном Инвестиционом форуму „Русија зове!“, Москва неће чинити нагле потезе и промене, парафразирајући говор царског премијера Пјотра Столипина из 1907. године. „Промене су свакако потребне и оне ће се дешавати, али ће то бити еволуциони пут. Ми ћемо радити веома пажљиво, учвршћујући темеље нашег политичког система. Нама нису потребни велики потреси, нама треба велика Русија“, поручио је Путин. Столипинова Русија после његове смрти изгорела је у пламену револуције, а поједини западни кругови највише би волели да и Путинова заврши на тај начин. Не без разлога, Путинов пријатељ Сурков узда се у Божју помоћ.