Локaлнa влaст у Сребреници потпуно обеспрaвилa српско стaновништво

НИСУ Ратковићи једино сребреничко српско село, до којег још увијек нису стигли разноразни донатори и представници локалне бошњачке власти.

Милун Петровић из Крњића тврди да је у овом селу и сусједним Постољу и Подриду, обновљено само пет-шест кућа, од предратних близу стотину.

- У Блажијевићима, Клековићима, Прибојевићима и Гођевићима није обновљена ниједна српска кућа - вели Радојко Милић из Прибојевића, истичући да је он неколико пута покушавао да дође до Малкића, како би са њим разговарао о проблему повратка Срба у ову општину.

- Увијек је био заузет или имао "паметнија посла". Тако су ми говорили његови сарадници. Нема нама живота са оваквом локалном влашћу - огорчено прича Милић.

Ништа боље стање није ни у мјесној заједници Осат, у којој је обновљено само пет српских кућа.

Да у овој општини нико не контролише локалну власт, нити активности, које њени бошњачки представници самоиницијативно предузимају, потврђују многобројни примјери.

- У Сребреници се отварају фирме, чија су сједишта у Федерацији БиХ. Када не буду имали економски интерес и прилику да злоупотребом назива Сребренице стекну велики профит, власници тих фирми овдје ће брзо затворити своје испоставе и отићи.

Подржавам предузећа, која имају озбиљне програме и сједиште у Сребреници, јер се у њима могу запослити људи који живе на подручју ове општине - истакао је Радомир Павловић.

Говорећи о дискриминаторском односу бошњачке власти према српском народу, он је навео начин трошења новца из општинске касе.

- Дискриминација се огледа и у стимулисању кадрова, јер се за Бошњаке - запослене у полицији и просвјети, као и медицинском особљу - средства издвајају из буџета општине. Из те касе се издвајају и средства за куповину лијекова, које добијају само повратници Бошњаци - подвукао је Павловић.

Према сазнањима "Гласа Српске", у Сребреници је на сваких стотину слободних радних мјеста, 80 унапријед "резервисано" за Бошњаке. Приликом сваке досадашње расподјеле пољопривредних машина и механизације, Србима је додјељивано највише пет одсто.

Није познато ко је и зашто сребреничким Србима ускратио статус повратника, када се добро зна да су Срби у мају 1992. године протјерани са својих огњишта и да су се вратили на њихова згаришта четири године касније.

Случајно или не, Бошњаци су се почели враћати у Сребреницу, такође, четири године пошто су је напустили.

Међутим, исти ти Бошњаци добили су статус повратника, јер су на њему, нажалост, инсистирали и локална власт и међународна заједница.

Србима преостаје још само нада да ће Влада Републике Српске наставити да реализује започете пројекте на обнови инфраструктуре у њиховим селима. Једино то би, колико-толико, исправило неправду, која се годинама чини према Србима у Сребреници.

Иако представљају већинско становништво у овој општини, Срби у Сребреници имају права као етничка мањина...

БAРAКЕ

Сребреница је једина општина у Републици Српској, у којој српски бескућници живе у колективним смјештајима. У насељу Баратова, на улазу у град, у баракама још живи више од педесет Срба.

- Немамо куда одавде - очајна је Слађана Секулић из Ратковића, која са супругом Милорадом, који је предратни инвалид, и двоје дјеце већ пет година живи у бараци. Каже да је овдје дошла са деветомјесечном кћерком Бојаном и да је послије неколико мјесеци родила сина Бојана.