Како је важно бити заједно

Десета, јубиларна „директна линија“ премијера РФ трајала је 4 сата и 32 минуте. За време програма Владимир Путин је стигао да одговори на 88 питања, која се тичу резултата парламентарних избора и предстојећих – председничких, политичких планова, спољне политике Русије. А питање иностраних гостију – француског публицисте и друштвеног прегаоца Марека Халтера и немачког политиколога Александра Рара омогућила су премијеру Путину да изрази своје мишљење у вези с питањем међусобног разумевања генерација и да формулише кључне проблеме у међусобним односима између Русије и Европе. На реплику Марека Халтера Владимир Путин је одговорио:

У текућим пословима смо често, што би се рекло, „после битке генерали“, доводимо до одређене ситуације, а после кажемо да смо схватили и покушавамо да исправимо грешке, да нешто коригујемо. Наравно, то треба чинити, али бих желео да прогнозирамо развој ситауције у земљи, у економији, у политици, развоју демократских институција и да благовремено одговарамо на изазове. Притом се, безусловно, увек треба с поштовањем односити према мањини, не треба је одбацивати и избацивати на маргине политичког живота. И тада можда нећемо морати да се извињавамо.

Немачки политиколог Александар Рор је у свом обраћању премијеру уопштио и проблеме ПРО и делатност Гаспрома и несклад у визном режиму у којем Африканци и Латионоамериканци могу слободно да путују у Немачку, а становници Русије не могу. И поставио је питање – дакле, зашто још увек нисмо заједно?

Зашто нисмо заједно? Као прво, постоје чисто технолошки разлози: један од наших царева је у поуци говорио сину – сви се плаше тога што смо ми огромни. Управо тако и јесте – још увек. Као друго: водећа светска држава САД се сумњичаво односи према нашем нуклеарном потенцијалу и мислим да чини огромну грешку сматрајући да прво треба да нам одузме наш нуклеарни потенцијал, а затим да нас посматра као евентуалног савезника. Ово мишљење је у оквирима хладног рата. И то не дозвољава Европи да ради с нама као с реалним потенцијалним савезником.

Знате, кад се распао СССР сматрао сам да сад практично нема ограничења за то да реално будемо у истом строју. Међутим, сумње из прошлости нам сметају да развијамо односе. Ипак, то је свеједно неизбежно. Интеграцију на европском простору диктира сам живот. Интеграција у оквиру јединствених хришћанских вредности је крајње потребна. А ако се сматра да у основи моралних вредности традиционалних светских религија почива једно исто – то је база за превлађивање тешкоћа међуцивилизацијског карактера. На мене је огроман утисак оставила позиција бившег канцелара СРН Кола који је говорио о неизбежности блискијих односа између Европе и Русије. Ако желимо да се сачувамо као јединствена цивилизација треба да се крећемо у истом правцу. Шта Русија треба да ради? Треба мање да плаши своје суседе, треба да се избави од имиџа империје. То смета и Европи да сарађује с нама – у Европу је интегрисано много младоевропљана који и даље носе младеже из ранијих времена. У одговор на речи режисера Никите Михалкова желим да се не сложим: Русија није мост између Запада и Истока, то је самостална, самодовољна сила у свету, а не просто карика која повезује. Наравно, у њој има елемената евроазијског карактера. То су допунски фактори наше конкурентности, и ми ћемо их користити у питању стварања Евроазијског савеза.