Погрешни васпитни модели: увод у распад породице

 Нацрт закона о правима детета, као и већина савремених закона, се бави решавањем последица, а не узрока. Док раде на укидању физичког насиља над децом, у циљу поштовања права детета, (законодавац и људи који се боре за заживљавање права детета не уочавају да је батина последица) истовремено нико не отклањају узроке, због којих је родитељ принуђен да посегне за батином.

Погрешни узроци физичког кажњавања деце

Реч је о "плишаним" васпитним, моделима, који су савременим родитељима наметнути 90-их прошлог века, а које су родитељи потпуно некритички усвојили:

1. Награђивање – уметање интереса између детета и рада. Ствара се похлепно дете;
2. Модерно кажњавање – блага принуда, као одузимење обећаног, ако се задатак не испуни. Ствара се напето, агресивно дете; 
3. Презаштићивање деце од рада и реда - "нека сине, мама ће" радећи уместо детета све што дете може и само да уради. Ствара се телесно лењо, несвесно и самовољно дете;
4. Вербализам – тражи се од деце да буду морална у неморалним условима васпитања 
5. Родитеље нико није научио да треба да контролишу садржаје виртуелне и аудитивне стварности, које конзумирају њихова деца имитирају и у пракси живе.

Резултати "плишаног" васпитања, које је двадесет година комбиновано са батином, када дете "претера", су и довели савремену породицу до потпуног моралног и духовног пропадања. Чињеница је да су родтељи у општој немоћи, годинама посезали за физичким и вербалним кажњавањем, јер није била законом забрањена, али је чињеница да им ни деца нису остајала дужна, вршећи насиље над родитељима, или померајући границе своје слободе уцењујући родитеље.

Дакле, истина је да је све кренуло од "плипшаног" насиља родитеља над децом, а деца су узвраћала родитељима реалним или плишаним насиљем. Насиље из породице се само преносило у вртић, школу, друштво. Сви се баве физичким и вербалним насиљем, не обраћају пажњу на узроке, на "плишано" насиље. Стручњаци и законодавац овим нацртом наивно верују да је батина узрок и ако њу отклоне права детета ће бити испоштована.

Нажалост, ту почиње коначно урушавање породице, које ће се и десити, ако се не отклоне истовремено, законом, и плишано и физичко насиље.

Као и сви други, и овај (могући) закон неће моћи да се испоштује, упркос санкцијама над родитељима, наставницима, (а све иде до одузимања деце, до измештања деце из породице) увек и једино са најбољом намером да се испоштују права детета.

Родитељи и деца ће бити директне жртве, овог закона, упркос "доброј" намери законодавца, а друштво ће улазити у све дубље проблеме, у све јаче насиље, јер друштво и чине људи васпитавани у својим породицама, и то погрешно. Нажалост, законодавац није и не треба да буде и педагог. Он само жели поштовање дечијих права. Али, армија стручњака мора да упозори законодавца да се проблем не решава укидањем само физичког и вербалног насиља, забраном батине.

Појачано насиље, које следи, "решаваће се" новим законима, јачим санкцијама, смиривањем деце лековима и дефинитивном пропашћу савремене породице. Када кажем "породице", мислим на савремену породицу света, па наравно и Србије, јер су узроци проблема свуда исти.
 

Да ли постоји решење?

Решење постоји и настало је у Србији. Реч је о стваралачком васпитању, које укида и "позитивно условљавање и благу принуду, укида" плишане ", али укида и батину, као узрочнике због којих права детета не могу да заживе. Штап и шаргарепа су узрочници, који рађају огромно насиље у породици, школи и друштву.

Савремени стручњаци мора да схвате да је време ауторитарности истекло. А ауторитарно је све чиме споља дресирамо децу, па звало се то штап или шаргараепа, свеједно. Док су штап и шаргарепа у оптицају ни од људских права, ни од права детета нема ништа.

Ако се усвоји нацрт овог закона, а да се истовремено не забрани и "плишано" и физичко кажњавање савремено дете ће лакше задовољавати потребе своје похлепне, агресивне и лење свести. Знаће своја права, знаће телефоне на које треба да пријави свог родитеља, знаће закон напамет, али неће знати и неће прихватати своје обавезе. А без обавеза, без рада нема ни права.

Можда ће уз нови закон дете лакше задовољити стање своје похлепне, лење и агресивне свести, можда?! Једно знам сигурно - неће бити срећније, и биће сваким даном све даље од права детета, јер је љубав основно право из којег проистичу сва остала права. Љубави у породици неће бити, па ни остварења права детета све док су или штап или шаргарепа у оптицају. Комбиновани, донеће духовну смрт породици.

Уколико законом забранимо батину, она ће бити употребљавана, упркос казнама, и претњама да ће вам одузети чедо, када родитељу падне мрак на очи, јер ће плишано, анархично дете бити све насилније, неће гледати где удара.

Ако законодавац укине и шаргарепу, онда и оно, понекад "по гузи", неће имати никакве драматичне последице, напротив, дете не може и не сме да постане диктатор који заповеда родитељима и наставницима. Дете без шаргарепе и без батине уводимо у свет слободе у којем ће развити целокупан свој потенцијал, донешен рођењем. А то је циљ породице 21.века. Долази крај дресури, а почиње време "вас-питања", храњења детета љубављу.

Времена за гордост нема, драги моји стручњаци и законодавци. Дошло је време да сви покажемо да ли волимо децу или се формално боримо да неке европске законе, који ни тамо не функционишу, имплементирамо у нашу суморну стварност. Дошло је време знања, а знање постоји у србији.

Милица Новковић је аутор "Породичног буквара" и програма "Васпитањем без казне и без награде до заживљавања права детета у породици и друштву"