70 година Пасјег гробља

 Умберто Еко опомиње: ''Јесте ли читали у каквом времену живите.'' Што се тиче икаквих вијести из ове потоње сатрапије на Балкану, ако хоћемо да читамо како јесте, одмах дознајемо гдје смо и ко смо, и куда смо наумили, и зна се докле смо стигли. Може ли се појмити судбина једног народа који је од пароксизма, од Његоша, суновраћен у пакао звани Секуле Дрљевић. Химна црвене Црне Горе нијесу стихови Владике пјесника, него усташе. Окићени нотама химне и фашисте Дрљевића, ето, кренули у Европу, у наручје извјесној баби која не иште ништа друго од Срба него да признају да је Косово шиптарско, а не њихова колијевка. Кад је у овој црној бесудници која се још увијек зове Црна Гора на првом мјесту ''поезија'' усташе, и кад су издали Његоша и потписали да је Косово шиптарско, онда, под два, испод потписа са ђаволом стоји и питање какав је сада положај Срба у Црној Гори. Слиједи хладан и логичан одговор: ако не аплаудирате стиховима усташе, и ако се не клањате издаји, велико је чудо како сте и зору дочекали.

Успут, кад смо код страшних знакова упозорења, ваља се присјетити и Теодор Адорна који је завапио: ''Чему поезија послије Аушвица''. Да ли је то потоњи сабласни крик човјеков. Али, што досађивати Адорну, кад се овдје, у оваквој Црној Гори, у потоњем комунистичком брлогу, може без престанка нарицати: чему поезија послије Пасјег гробља. Да ли ће Црна Гора икада кренути својим крвавим трагом, и коначно стићи до себе – и на мјесто злочина стати испред себе. На први Божић који дође навршиће се 70 година откако су црногорски комунистички џелати 1942. у Лугу покрај Таре у Колашину, по ломовима и леду, по најљућој зими и студени, звјерски, терористички, мучки, дивљачки, маљевима, крампама, кукама и коцима касапили и мучили, па дотуцали недужне, немоћне, нејач, жене, старце, ријечју цивиле, а то најстрашније стратиште по мјери свога звјерства назвали Пасје гробље.

У најновијим теоријама о злу – у овом случају о тероризму какав је био комунистички у Црној Гори од 1941 до 1945 – наводи се да је боље настрадати од екстремизма него од екстремитета. Авај, каже се да је боље ово прво зло. Елем, то важи и за Пасје гробље и усташке јаме. Поредимо ли и даље, бар за тренутак да ова два имена ставимо једно поред другог: Аушвиц и Пасје гробље. Зар Аушвиц не дјелује као неко митско мјесто у односу на Пасје гробље, најмонструозније име за људско гробље, за гробове ближњих, за гробове браће. Жртве цивила са Пасјег гробља још нијесу добиле ни улогу жртве нити икакво гробље, а убица никад није именован убицом. Још једино у Црној Гори убица се не назива убицом. Толико смо у сјенци лажи и еуфеминизма да бисмо избјегли именовање злопочиниоца и злочина. Наравно, то не важи ни за Аушвиц, нити за било које фашистичко или комунистичко стратиште. Једини злочини о којима се ћути у тзв. демократској Европи јесу злочини попут Пасјег гробља, и оних у словеначким горама и капницима који су почињени након завршетка Другог светског рата. Злочин у Лугу код Колашина још увијек важи као догађај који се није десио у простору и времену, него као да се десио у празном, у ничему...

Права човјека стекла су свјетску актуалност, и то је данас још једина идеологија на располагању, и зато и немамо снаге да ова злодјела заборавимо. Или је у случају злочина на Пасјем гробљу одвећ доцкан. Историју је требало разумјети док је било историје. Чим се ни данас не смије поменути него одједном свака ријеч бива угушена од виртуалног консенсуса, зар тада Пасје горбље није и трансполитичко огледало и садашње Црне Горе, зар ововремена Црна Гора није оваплоћена тим пасјим луговима и јамама безданкама. Зато је и анаморфоза облика зла у овој бесудници без краја. Отуда и свакодневни рад зла. Симбол зла у Црној Гори је надживио све и сва, и до данас доминира. Како, уопште, овај несрећни народ не смогне снаге да опере то безобално зло, тај најстрашнији печат џелата који носи ево пуних 70 година. Зар нам свако озбиљан у било каквој историјској полемици о 20. вијеку, не би одмах одузео ријеч. Је ли ишта остало од оних мршавих залиха људских права?!?

(И на крају: да ли је фашиста Секуле Дрљевић крив за смрт једног Јевреја у усташкој НДХ. Међутим, зна се какве је текстове писао против Јевреја.)