Како ЕУ може да се отараси дугова: савети из Русије

Хронични дугови земаља ЕУ забрињавају руски лист РБК дејли. Судећи по свему, мобилисан је био колективни редакцијски разум, јер сам човек не би могао да тачно израчуна на математечки начин, и то са стручног гледишта књиговодства, колико ће година требати свакој земљи ЕУ да  савлада дугове. Коментар нашег посматрача Сергеја Гука, који се обратио експерту – директору Института економије, дописном члану РАН Руслану Гринбергу.

Новинари предлажу европским политичарима да  притисну пореске обвезнике, који су се ионако нашли  под пресом строге економије државног буџета. Према објављеном рецепту, после плаћања свих пореза и дажбина грађани морају да дају  преосталу половину зараде у фонд подмиривања државног дуга. У том ће случају земље ЕУ добити шансу да се отарасе дугова у току неколиком година. Рецимо, Белгији и Италији ће за то требати око 10 година. Према истим рачунима, највећи дужници Грчка и Португалија  могле би да се ослободе дугова у току  цирка три године. Немачка и Француска имају шансу да подмире дугове за 5 година. И тако даље.

У свакој шали, као што се каже, има шале. Можда су дугови такви да проблем не може бити решен без жртве од стране становништва? Пред микрофоном је Руслан Гринберг, директор Института економије РАН, веома озбиљан човек.

Мислим да проблем дугова може да престане бити толико акутан ако почне економски раст – и то приличан раст. Онда би се нагло повећала пореска база. То је главна брига. Међутим, данас, изгледа, постоје знаци успоравања. Све је то тужно. Што се тиче помоћи пореских обвезника, они су увек жртве акција неких грађана. Мислим на грешке владе и крупног бизниса. Међутим, не верујем да ће политика затезања каиша  потрајати јер су  људи ионако на рубу…

То је истина. Радознали колеге из РБК dayli, природно, прећутали су основно питање: због чега Европљани морају да подносе апсурдне финансијске жртве? Изгледа да  становништво ЕУ не даје знаке колективне спремности да страда, поготову 100 и нешто милиона људи чији приходи нису већи од 60 одсто статистичког просека.