Седам чуда Србије

Као неко ко због природе факултета путује и проучава нашу земљу, писмо, предлог, текст и фотографије Милорада Петровића, студента друге године ПМФ-а у Нишу, одсек географија, нарочито су нас обрадовале. Он пише: „Србија јесте мала, али је прелепа земља и има више културних и природних чуда од магичног броја седам. Сваке године студенти географије имају обавезну организовану теренску наставу. Ове године дестинација је била источна Србија. За три дана обишли смо многе пећине, прерасте, водопаде и историјска места, али је на мене највећи утисак оставио обилазак водопада Велики бук, за који је чуло и који је видело мало људи у Србији.

Извор Велико врело и водопад Велики бук налазе се у подножју планине Бељанице. Уредбом Владе Републике Србије заштићени су 1995. године као споменик природе.

Водопад Велики бук припада хидрокомплексу Лисине. Налази се неких девет километара, 15 минута вожње асфалтним путем, од Ресавске пећине. Сам водопад настаје из потока Великог врела и висок је око 20 метара. Необичног је изгледа јер је вода временом направила дубок амфитеатар вертикалних страна у бигреним наслагама. Под главним млазом воде налази се језерце дубоко неколико метара. У самом подножју водопада налази се кафана „Водопад“ у чијој близини је и мини зоолошки врт, рибњак са калифорнијским пастрмкама и језерце за спортски риболов.
Извор Великог врела
Околне ливаде, пашњаци и богата шума заједно са водопадом чине складну и прелепу целину која позива на обилазак и одмор што је довољно да се нађе на листи, а и постане једно од седам природних лепота“.

У вези с оним што на листи градитељских подухвата треба да се нађе, за Александра Бабића, шефа Туристичког информативног центра у Смедереву, двоумљења нема – то је Тврђава деспота Стефана Ђурђа и Јерине у Смедереву. За Светлану Пејчић, дипломираног туризмолога из Новог Сада, то су Сирмијум, Јустинов фрањевачки самостан из 12. века у Бачу, док Ивана Сајб има само једног фаворита, а то је Дрвенград Емира Кустурице.

Драган Савић из Осечине жели да подсети, а оне који никада нису чули за њега, и упозна с Тешмановим конаком. Сем фотографија послао нам је и интересантну причу о њему:

„Узан, калдрмисан вијугав друм кроз шумарке и воћњаке Солдатовића мале, у подгорско-рађевачком селу Баставу, дуг je само мало више од хиљаду метара. Налази се десно од регионалног пута ка Љубовији, односно једанаест километра од ове саобраћајнице западно од Осечине и води право у велико двориште некадашњег виђенијег трговца стоком, капетана Кнежине крупањске и начелника Окружја подрињског Теодора Тешмана Солдатовића (Кекића), знамените личности овог краја из прве половине 19. века.

Правоугаона зграда с великим подрумом, четири собе, ходником и тремом, а око ње још десет старих – међу којима и породични богослужбени и један новији објекат, што од камена, што од ћерпича и дасака, чине јединствен комплекс – Тешманов конак.

Један од најимућнијих људи свог доба у овом делу Србије и познаник Милоша Обреновића, који је доста путовао и трговао по Аустрији, Угарској и Румунији, средином 19. века подигао је овај конак и опремио га намештајем из Беча, керамичким посуђем, кристалним чашама, сребрним прибором за јело и многим другим увозним новотаријама из тог времена, које су већим делом сачуване до садашњих дана. Својим кћеркама саградио је по девојачку магазу. Сваку је добро оденуо у свилу и кадифу, окитио је златом и сребром, кинђурио и улепшавао и све удао у чувене домаћинске куће, кажу записи и приче из тог периода.

Теодор Тешман Солдатовић био је унук познатог хајдучког харамбаше Ђурице Солдата, који се много с Турцима инатио, а инат терао и Карађорђу, касније и кнезу Милошу, грдећи их за сваку неправду учињену народу.

У току Другог светског рата у близини ових објеката дошло је до жестоког сукоба између партизана и четника, па је због неугодних успомена читав комплекс био дуго запостављен, чак и запуштен. Тек у новије време, средином осамдесетих година минулог века, узет је под заштиту државе и делимично поправљен, тако да се данас налази у релативно добром стању.“