Шмеман - Евхаристијско богословље

Уко­ли­ко по­сто­ји лич­ност, чи­је је це­ло­куп­но бо­го­слов­ско ства­ра­ла­штво и чи­тав жи­вот обе­ле­жен Ев­ха­ри­сти­јом Цр­кве, он­да то за­си­гур­но је­сте бла­же­ни отац Алек­сан­дар Шме­ман. Упра­во из тог раз­ло­га, на­слов збор­ни­ка Ев­ха­ри­стиј­ско бо­го­сло­вље, ко­ји по­ти­че од при­ре­ђи­ва­ча, на нај­бо­љи на­чин из­ра­жа­ва цен­трал­ну ми­сао ко­ју ов­де са­ку­пље­ни члан­ци и сту­ди­је екс­пли­цит­но из­ра­жа­ва­ју: Ев­ха­ри­сти­ја је­сте цен­тар, сми­сао и са­мо би­ће жи­во­та Цр­кве, хри­шћа­на и жи­во­та це­ло­куп­ног ство­ре­ног све­та. 

Ко­ли­ко је на­ма по­зна­то, пр­ви чла­нак оца А. Шме­ма­на пре­ве­ден на срп­ски је­зик је­сте У тра­га­њу за ко­ре­ни­ма аме­рич­ке бу­ре – не­ко­ли­ко ми­сли о ауто­ке­фа­ли­ји, цр­кве­ном пре­да­њу и екли­си­о­ло­ги­ји, об­ја­вљен је још дав­не 1974. го­ди­не. У ме­ђу­вре­ме­ну је пре­ве­де­но го­то­во све што је отац Алек­сан­дар ика­да на­пи­сао. Срп­ско бо­го­сло­вље се мо­же по­хва­ли­ти ско­ро це­ло­ви­тим опу­сом овог ко­ло­сал­ног бо­го­сло­ва Цр­кве. Ипак, по­не­што је оста­ло не­пре­ве­де­но. Упра­во то има при­ли­ку да са­да иза­ђе на све­тлост да­на, тј. пред срп­ски те­о­ло­шки и кул­тур­ни пу­бли­кум. Сва­ка­ко, у збор­ник ула­зи и не­ко­ли­ци­на чла­на­ка ко­ји су се ра­ни­је по­ја­ви­ли у ра­зним пре­во­ди­ма, али смо их опет до­не­ли у све­жем и но­ви­јем пре­во­ду.

За­што о. Алек­сан­дар Шме­ман? За­што да­нас, на­кон де­це­ни­ја бо­го­слов­ског, цр­кве­ног и ли­тур­гиј­ског пре­по­ро­да Пра­во­слав­не Цр­кве у све­ту и Ср­би­ји? Не­ко би пи­тао: за­што из­но­ва тек­сто­ви оца Шме­ма­на са­да кад нам је, на­из­глед, све у ве­зи са њим ите­ка­ко по­зна­то? Чи­ни се да ду­гу­је­мо од­го­вор на ова не то­ли­ко про­зир­на пи­та­ња.

Циљ збор­ни­ка, ко­ји је пред на­ма у ова­квом об­ли­ку, ви­ше­струк је. Пре све­га, ра­ди се о же­љи да од­ре­ђе­ни (на­ма ва­жни) тек­сто­ви оца Алек­сан­дра бу­ду на јед­ном ме­сту, под јед­ним ко­ри­ца­ма и на срп­ском је­зи­ку. Ра­ди се о ука­зи­ва­њу на Шме­ма­но­во це­ло­ви­то и си­сте­мат­ско ба­вље­ње про­бле­ми­ма Ев­ха­ри­сти­је, Ли­тур­ги­је, све­тих тај­ни и це­ло­куп­ног жи­во­та Цр­кве.

Као дру­го, по­сто­ји по­тре­ба за но­вом хер­ме­не­у­ти­ком са­вре­ме­ног ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља Цр­кве, као и на­чи­на на ко­ји исто бо­го­сло­вље фор­ми­ра жи­вот хри­шћа­на у Цр­кви и све­ту. Да­кле, оца Шме­ма­на тре­ба из­но­ва чи­та­ти и ту­ма­чи­ти. По­треб­но је но­во вред­но­ва­ње и кри­тич­ка ана­ли­за ње­го­вих фун­да­мен­тал­них бо­го­слов­ских ста­во­ва. На мно­гим ме­сти­ма о. Шме­ман ће про­го­во­ри­ти је­зи­ком аутен­тич­ног хри­шћан­ства, Цр­кве, Ев­ха­ри­сти­је и ота­ца; на дру­гим ме­сти­ма о. Алек­сан­дар ће, пак, пре­бла­го или пре­стро­го оце­ни­ти из­ве­сне по­ја­ве у бо­го­сло­вљу и Цр­кви. Из тог раз­ло­га ће ова­ква ме­ста мо­ра­ти по­но­во да бу­ду чи­та­на, ко­ри­го­ва­на, ис­пра­вља­на и до­бро­на­мер­но упот­пу­ње­на, ка­ко би све ишло у ко­рист да­љег на­прет­ка бо­го­сло­вља, Еха­ри­сти­је и са­ме Цр­кве.

Сва­ка­ко, по­сто­ји и тре­ћи циљ збор­ни­ка. Он се од­но­си пре­ма на­ра­ста­ју­ћем ја­зу из­ме­ђу уто­пи­стич­ких и еска­пи­стич­ких по­гле­да, фи­ло­со­фи­ја, те­о­ло­ги­ја и све­то­на­зо­ра у да­на­шњој Цр­кви. Мно­ги ће при­го­во­ри­ти да је то ста­ри про­блем, да од вај­ка­да по­сто­ји у Цр­кви; и сам о. Шме­ман је о то­ме мно­го пи­сао. Ипак, ра­ди се о не­чем са­свим дру­га­чи­јем; Го­во­ри­мо о уто­пи­стич­ко-еска­пи­стич­ком чи­та­њу и ту­ма­че­њу са­мих Шме­ма­но­вих тек­сто­ва. Та­ко, са јед­не стра­не има­мо уто­пи­стич­ки, ро­ман­ти­чан, не­ре­а­лан и не­жи­во­тан по­ку­шај „на­ка­ле­мље­ња“ осно­ва ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља о. Алек­сан­дра Шме­ма­на на сва­ко­днев­ни жи­вот хри­шћа­на у Цр­кви, без истин­ског раз­ма­тра­ња пи­та­ња да ли, ка­ко, ка­да и због че­га тре­ба или не тре­ба при­ме­њи­ва­ти исте. Са дру­ге стра­не, при­су­ству­је­мо и еска­пи­стич­ком чи­та­њу о. Шме­ма­на, чи­ји је циљ у овом слу­ча­ју са­мо пу­ко обра­зо­ва­ње, ака­де­ми­зам, струч­ност, на­уч­ност, итд., без ика­квог по­ку­ша­ја да се не­што од про­чи­та­ног при­ме­ни у соп­стве­ном жи­во­ту. У ве­зи са свим на­ве­де­ним је и про­блем иде­о­ло­ги­је. Реч је о иде­о­ло­ги­ји на­ста­лој услед гло­ри­фи­ко­ва­ња или ни­по­да­шта­ва­ња бо­го­слов­ског ли­ка и де­ла оца Алек­сан­дра Шме­ма­на. Док се јед­ни за­кли­њу у лик о. Шме­ма­на и ње­го­ву „не­по­гре­ши­вост“, дру­ги ће оти­ћи та­ко да­ле­ко да ће на ло­ма­ча­ма спа­љи­ва­ти књи­ге о. Шме­ма­на. Да­љи ко­мен­тар ни­је по­тре­бан. По­треб­но је, ме­ђу­тим, осло­бо­ди­ти се фан­та­за­ма и из­ву­ћи нај­бо­ље из тек­сто­ва ко­ји су пред на­ма. Ми­сли­ти сво­јом гла­вом, а не гла­вом иде­о­ло­га, са ко­је год стра­не они при­сти­за­ли.

Ду­гу­је­мо за­хвал­ност мно­гим лич­но­сти­ма, ко­је су из­да­шно и труд­бе­нич­ки по­мо­гле да збор­ник бу­де ка­кав је­сте. Пре све­га, за­хва­љу­је­мо уред­ни­ку из­да­вач­ке ку­ће и бо­го­слов­ског дру­штва „Отач­ник“, го­спо­ди­ну Бла­го­ју Пан­те­ли­ћу, ко­ји је за­пра­во ме­ђу ини­ци­ја­то­ри­ма овог про­јек­та. Та­ко­ђе, за­хвал­ни смо ти­му пре­во­дилaца: оцу Алек­сан­дру Ђа­ков­цу, го­спо­ди Ива­ну Ђу­ни­си­је­ви­ћу, Бо­ја­ну Те­о­до­си­је­ви­ћу, Сте­ва­ну Јо­ва­но­ви­ћу, Бра­ти­сла­ву Здрав­ко­ви­ћу и Са­ши Ку­ри­џи, као и лек­то­ру го­спо­ђи Вар­ји Не­шић. По­себ­но за­хва­љу­је­мо го­спо­ђи Еле­ни Силк, би­бли­о­те­кар­ки Пра­во­слав­ног ин­сти­ту­та све­тог Вла­ди­ми­ра у Њу­јор­ку, на усту­пље­ним тек­сто­ви­ма у ори­ги­на­лу, а на­ро­чи­то на усту­па­њу чла­на­ка ко­ји су до са­да би­ли не­по­зна­ти срп­ској те­о­ло­шкој и кул­тур­ној јав­но­сти.

На кра­ју, ва­жно је спо­ме­ну­ти још је­дан раз­лог за објављивање збор­ни­ка, а ње­га је нај­те­же од­ре­ди­ти ре­чи­ма – ра­ди се о ве­ри; о ве­ри у оно што ће­мо ов­де чи­та­ти. На­и­ме, на­кон де­це­ни­ја ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља, екли­си­о­ло­ги­је, он­то­ло­ги­је и ес­ха­то­ло­ги­је, као да ла­га­ним ра­стом на­до­ла­зи не­из­бе­жно пи­та­ње: да ли ми за­и­ста ве­ру­је­мо у све што чи­та­мо и што нам се да­је као аутен­тич­но бо­го­сло­вље Цр­кве? Ка­кве ве­зе оно има са на­шим жи­во­ти­ма? Ова пи­та­ња тре­ба схва­ти­ти крај­ње озбиљ­но, јер ће над свим мо­гу­ћим бо­го­слов­ским кон­цеп­ти­ма (ма ка­кви да су они) жи­вот у Цр­кви би­ти пре­суд­но ме­ри­ло. Жи­вот ко­ји не че­ка.