Тата рекао – учите србски

Московска православна гимназија Иконе Мајке Божје Знамење у своје време била је прва средњошколска установа у Русији, где су васпитаници добили могућност да уче србски језик и историју. Ове предмете познати слависта и преводилац Иљја Числов предаје већ 17 година – и на зидовима у ходницима гимназије могу се видети, на пример, фотографије Патријарха Србског Павла у друштву ученика Иљје Числова.

Главни страни језик у гимназији је енглески, а почев од 5. разреда може да се одабере грчки и србски.

Деца уче србски до краја школовања, али наравно не у великом обиму. Треба имати у виду да је то ипак други страни језик. Његово место је скромно, али почасно, говори наставник Иљја Числов.

У петом разреду ученик сам свесно бира или га усмеравају родитељи?

И сам, и родитељи, све се дешава, говори Иљја Числов. Понекада и педагози изражавају своје жеље, ако виде код ученика способност. Затим постоји породична традиција. Православна школа се тиме разликује од обичне што овде понекада има по петоро деце из једне породице – и свих петоро, на пример, учи србски. Или, напротив, да буде у породици и један и други језик.

По којим програмима се врши обука?

Програме је утврдио филолошки факултет Београдског универзитета и Друштво србско-руског пријатељства. Између осталог, првих година заједно са мном испитивао је и мој пријатељ, велики русиста у бившој Југославији, професор Радмило Маројевић.

Основни акценат се ставља на православне традиције?

Може се рећи и тако, зато што читава наша историја и култура не постоји без православља. О томе је одлично говорио Светитељ Николај Србски да историја Србије започиње од времена Саве и Немање. У извесној мери то је метафора, а са друге стране у тим речима је дубок онтолошки смисао.

Занимљиво је чути какав је избор дидактичких материајла, књижевних дела. Да ли је то Милош Црњански или...

Или Иво Андрић? Наравно, Црњански, зато што он има књигу Свети Сава, зато што је Црњански увек волео Свету Русију. А Иво Андрић, без обзира на велики таленат, био је избачен из словенског колосека. Мада његове текстове такође учимо. Али, наравно, наш главни ауторитет је Светитељ Николај Србски, кад већ говоримо о најновијој историји српске књижевности. Ако је реч о књижевности ранијег периода, пролазимо и Бранислава Нушића, али у првом реду највећег србског песника Јована Дучића.

Ученици Иљје Числова, Фјодор, Михаил, Јелисеј сада иду у пети разред. Они су почели да уче србски тек пре пола године:

Једном су мој тата и старији брат путовали у Европу и успут су се упознали са Србима којима се покварио ауто – говори Михаил. А около само њиве, ни једног села. Мој тата је помогао Србима, и они су му се тако допали да када се вратио кући рекао је мени и брату – решио сам, учићете србски. Нама се свиђа.

Србски мада је и сродан, прилично је тежак, признаје Фјодор.

Најтеже нам идем граматика и фонетика, лакше је памтити речи, а ове две компоненте нас терају да се знојимо. Још посебни акценти, не као код нас у руском.

Сада деца уче древну историју Србије, али њихов наставник Иљја Числов радо говори и о савременим проблемима Балканског региона. Дешава се, поредимо политичко стање у Русији и Србији. Сва ова знања могу да нам користе у животу, говори Јелесеј.

Вероватно ће овај језик користити зато што нам је србски народ близак по крви, вери, пријатељски је и добро нас разуме. Можда ћемо успети да једном одемо тамо, да видимо како људи живе. И како бисмо знали њихову културу, схватили их, треба да сазнајемо много новог.