Ујединитељи

Мислим да су многи од вас већ чули за формирање неког аналитичког центра названог Европски савет за међународне односе, који се састоји претежно од бивших.Бивших председника, бивших министара, бивших дипломата па чак и бивших музичара као што је Брајан Ино. Главни задатак организације, по речима њиних твораца, представља "збијање редова европског друштва и формирање активније и јединствене спољнополитичке линије Европе". Ова структура створена је под брижним окриљем познатог финансијера Џорџа Сороса. Кажу, политички мецена је учинио великодушни поклон Европи због крајењег незадовољства спољном политиком САД.
Ипак, одабир кадрова за ту нову политичку формацију – а међу њима су такви посленици као што је бивши министар иностраних послова Немачке Јошка Фишер, директор ММФ-а Доминик Строс-Кан и специјални представник УН Марти Ахтисари, указује вероватније на незадовољство сасвим другом политичком снагом – Русијом.
Око чега се са Москвом нису договорили Ахтисари и Строс-Кан јасно је. Првом нису дозволили да подели Србију по својој вољи, лишивши га самим тим Нобелове награде за мир. Али нема везе, чланови Нобеловог комитета се нису збунили – награду су уручили једном од идеолога бомбардовања Југославије. Што се тиче Строс-Кана, Русија га је натерала да добро изнервира, неочекивано кандидовавши на дужност директора ММФ-а алтернативног кандидата.
Са Јошком Фишером је све компликованије. Могуће да се одговор крије у његовој биографији, — овај бивши маркиста је дао најбоље године борби за леве идеје, које су се истина сводиле на бацање каменица на полицију. Револуционарна делатност спречила га је да стекне високо образовање, али је развила његов укус за политику. И када се политичка мода променила, Фишер се од црвених радикала преквалификовао у зелене пацифисте. Између осталог, пацифистички огртач он је збацио исто тако лако када се поставило питање бомбардовања Србије. Због још једне промене идеала неко од бивших савезника бацио је на њега пакетић са бојом.  Црвеном. И сада је Јошка Фишер осетио дах нове политичке моде – препорода хладног рата.
Он опет има шта да каже. "Данас Кремљ успоставља правила игре у односима ЕУ и Русије и при томе све чешће крши правила игре" – цитирају агенције бившег министра иностраних послова Немачке. Мисао допуњава један од његових сарадника из нове организације, њен извршни директор Марк Леонард: "Снага Русије је варљива: унутрашњи бруто производ земаља ЕУ је 15 пута већи од унутрашњег бруто производа Русије, војни буџет је 7 пута већи од руског, и укупни број становништва је три пута већи. Ако европским државама пође за руком да се договоре о заједничкој стратегији, оне ће схватити колико су заиста јаке". У принципу, идеја је јасна – сабити европске редове играјући на карту неких њених историјских страховања.
Ипак, господа су изгледа претерала. У својој првој анализи они су успели у најбољим комунистичким традицијама да поделе европске државе по степену подобности у борби против Москве. На крају смо добили 5 група: тројански коњи, стратешки партнери, пријатељски прагматичари, хладни прагматичари и нови борци хладног рата.
Коњску групу чине Грчка и Кипар, који, како се испоставља, отворено бране руске интересе у оквиру ЕУ. Стратешки партнери, а међу њима су Немачка, Француска, Италија и Шпанија, такође нису претерано поуздани – дозвољавају себи да формирају са Русијом "посебне билатералне односе" који често противрече општим циљевима ЕУ. У средини су се нашле европске земље подељене на две групе по томе колико економски интереси односе превагу над жељом да се китикује Москва. Списак заокружују барци антируског фронта као што су Пољска и Литванија. Занимљиво је то што се Велика Британија, са свом својом шпијунском манијом нашла у групи хладних прагматичара.
А сада о томе зашто је ова прича заинтересовала мене као човека који се бави првенствено балканским регионом. "Косово је тест за европску спољну политику. Док Русија буде мислила да ми нисмо јединствени по том питању, она ће настављати да игра са нама мачке и миша". Ова изјава Јошке Фишера је јасно означила прву линију фронта у идеолошком рату који су покренула господа. И одмах постаје јасно зашто су се Грчка и Кипар нашли на црној листи. Постоје озбиљне опаске да и водеће европске земље могу да издају „слободољубиви народ Косова“ у корист својих посебних односа са Москвом. Јасно је и то да постоји озбиљна наруџбина да се  европски редови збију управо око косовског питања.
Води се озбиљна борба, уз коришћење забрањених захвата, као што је избацивање дезинформација у штампу. Тако је пришниски лист "Зери" ових дана објавио да је ЕУ донела коначно решење о завршетку преговора Београда и Приштине 10. децембра, а Балканска истраживачка мрежа саопштава да се земље ЕУ спремају да признају независност Косова у другој половини 2008.
Једино на шта су нови ујединитељи Европе заборавили је правна страна питања. Чак и ако им пође за руком да наговоре све европске земље да се дружно заложе за независност Косова, све једно без нове резолуције УН та одлука ће бити незаконита. А у СБ ове организације европљани не играју кључне улоге, ни заједно ни појединачно. И немају шта да супротставе Русији осим војног буџета, који је чак 7 пута већи од руског. Али то ће бити већ сасвим друга прича.