Сто књига руског ученика

Шта да читају деца? – дискусија на ту тему покренута је у Русији пошто је премијер земље Владимир Путин у једном од својих чланака предложио: Хајде да спроведемо анкетирање наших културних ауторитета и да формирамо списак од сто књига које треба да прочита сваки ученик до краја школовања. Не да набуба у школи, већ управо самостално да прочита.

Тема се испоставила живом: у њено разматрање укључили су се не само писци и наставници, већ и друштво у целини. Јер реч је не само у формирању списка књига, већ и о подизању културног нивоа руских грађана, што је немогуће без интересовања према читању, које се веома смањило у последњих 20 година. Ипак иницијатива Путина код многих је изазвала скепсу и бојазан... Плашим се да ћемо улетети у још један апсурд са „обавезом и принудом“. Тако се изјаснио на ову тему писац Виктор Јерофејев. Демагошком је идеју назвао и сликар Јуриј Алберт. Упореода са тим чак критично расположени признају да у стиацији наглог пада културног нивоа руских грађана сличан крик очаја може да да позитивне резултате. Писац Максим Замшев је убеђен: то што се Владимир Путин окренуо појму као што је културни код и препоручио да се размисли над списком од сто књига, позитивна је појава.

То је поштено признање да је ствар зашла у ћорсокак, говори писац. Али да се такаво стање исправи, треба истражити његове узроке. Наравно, нису само школа и министарство просвете за то криви. Ја видим комплекс узрока. Као прво, сва књижевна продукција препуштена је комерцијалним издавачким кућама. И сви ми, писци, комуницирајући са издавачима, знамо да њих у првом реду занима продаја, да исплате трошкове. Овај систем претпоставља да књиге у продавници нису одраз естетске слике, већ комерцијалне, што је врло лоше и не доприноси образовању. Други разлог је то што је наша политичка елита потпуно глува и слепа. Код нас постоје леве и десне странке. Али у читавом свету иза одређене странке стоји извесна естетика: идеје левих странка су идеје авангарде, идеје десних су конзервативније, националније. Код нас тога нема: разговори се воде само о економији и политици. Естетика се повлачи из живота.

Уз то нагли развој технологија у савременом свету помера акценте у образовној сфери у корист прагматичних знања. Омладина није проста и глупа, наставља Максим Замшев. Она је навикла да стиче знања која могу да помогну да се заради, створи породица, изгради кућа. Објаснити јој да читање Дон Кихота им апрактичну корист није могуће. Ту су потребни други механизми. Али какви? Једноставних рецепата не може бити, убеђен је писац Виктор Јеровејев.

Кажу да треба усађивати љубав према читању – размишља писац. Али ако су два човека престала да се воле, пробај да им усадиш љубав! Треба почињати од једноставних ствари – подизати статус и стандард учитеља, подвлачити улогу хуманитарних наука у изградњи личности. Чини се да је сада време прецизних људи који зарађују новац. Али погледајте како се то време прецизних људи 60-их одразило на Америку – како се срушила естетика читаве земље!

Темељ образованог човека увек је била класика – од старогрчких митова до дела домаће и светске књижевности, тврди предавач Литерарног института писац Сергеј Јесин. И не може се рушити тај темељ да би се угодило времену. Могу да се појаве огромне рупе у образовању.

Зашто све мање знају о Другом светском рату? – пита се Сергеј Јесин. Зато што чиновници министарства просвете прате моду. Дошла је либерална мода – хајде да избацимо на сметилиште историје књиге совјетских писаца. И шта смо избацили? На пример књигу Александра Фадејева Млада Гварда. То је мит, ја бих рекао на нивоу Хомера о невиђеном отпору фашистима који је организовала омладина. И заједно са Младом гардом истргли смо из историјског сећања рат.

На крају крајева учесници дискусије се слажу у једном: сличан списак може да има на хиљаде варијанти, јер сваки човек који чита има своје ауторе који су утицали на његову личност. У многим породицама постоји свој списак: на пример, писац Александар Солжењицин га је некада саставио специјално за свог сина. Нека таквих спискова буде неколико: породични, школски, ваншколски... Идеални списак треба да буде такав да свака књига повуче за собом још хиљаду, побудивши интересовање за стваралаштво неког аутора, за књижевност одређеног периода или стила. Тада ће идеја о „сто књига“ заиста профункционисати.