Регистрација или реформација
Ни ванредно стање, завијани друмови и пути, а ни поларни услови нијесу засметали нашем Роднију да потпише уговор са још једном вјерском заједницом. Након католика са којима је потписао конкордат, уредио је односе са Мешихатом, на ред дође и јеврејска заједница са свих 12 вјерника у Црној Гори. Уговор са православном заједницом није још ни на видику, а како ствари стоје неће га ни бити док је у врху законодавне и извршне власти Катунски Гебелс и његови јуришници. Вјероватно Родни, који је иначе крштен баш у Србској православној цркви чека да се смире Пљевљаци, уреде односи са богумилима или патаренима, амишима, Харе Кришна заједницом и поштоваоцима реда Џедај витезова, словенских божанстава Перуна и Весне, па ће до тада на ред доћи и Митрополија. Како би због прародитељског гријеха казнили Српску православну цркву и окупаторско Светосавље титоградске бирократе смислиле су једноставно рјешење. Црква треба да се „региструје“, а са регистрацијом ће доћи све на своје мјесто. Замислите сцену у дукљанском парламенту. Катунски Гебелс у присуству новопроизведених академика, ЛГБТ званичника и дипломатског кора прима црквене великодостојнике и уручује им ганц нови томос. Истом пригодом уручује им и регистрацију „МНЕ 1“, дозволу за ширење хришћанства, уредбу о причешћивању и исповиједању, изводе из матичних уреда Мораче, Бањана, Цуца одакле су митрополит Амфилохије, владика Јоаникије, ректор Богословије Гојко Перовић и архијерејски намјесник Момчило Кривокапић са унапријед испуњеним гласачким листићима, макету Мештровићевог маузолеја на Ловћену, вијенац „Његошу од Блажа“, акцизне маркице за продају вјерских сувенира као и најважнији акт о регистрацији у полицијској станици на Цетињу. Оној истој у којој је регистровано и клерикално крило будућих дукљанских унијата, па је самим тим цетињска испостава подигнута на ниво Васељенског сабора који издаје потврде која Црква има регистрацију, а која код њих није заведена у службеном дјеловоднику. На сваком православном богослужењу помињали би се прије Оченаша актуелни предсједници државе, владе и парламента, црквена застава имала би неутралне Бенетон боје љубави, епископи би на камилавкама носили грб са кокошијом хералдиком, а исповиједању вјерника прије причешћивања поред свештеника био би присутан службеник АНБ са магнетофоном или Мирасхев продавац индулгенција (што му дође једно те исто). Временом би се из цркви избацио и Часни Крст јер је Монтенегро мулти-култи творевина, а хришћански симбол би могао да помути међурелигијски склад или изазове негодовање и душевне боли код бирачког тијела других обреда као и братског Абу Дабија, Косова и Авганистана. Уз црквену регистрацију, епископи, монаси и проте добили би и преведено Свето Писмо и Његошев опус на службени црногорски језик, ватерполо капице „црногорских ајкула“, навијачке „Монтенегро“ шалове, годишњу претплату на „Глас Чепурака“, сабрана дјела Жеврема Брковића и Николаидиса и државни пакет акција у КАП-у, Жељезари и Електропривреди. Тешко је одољети таквим изазовима и искушењима па чуди конзервативан став Цркве и њених великодостојника о овим питањима о којима би са атеистима, друговима из Коминтерне и УДБЕ присутним у актуелном режиму требали постићи историјски компромис који би малени Монтенегро лансирао у орбиту евро интеграција и широм отворио дукљанска врата раја. Ако дукљанство као себи довољан материјалистички циљ уопште исповиједа рај.
Занимљиво је како државни провизоријум запаљиве реторике планира да постане дио заједнице европских народа са оваквим односом према религији, историји и највећој вјерској заједници. ЕУ се на велику жалост актуелног титоградског режима темељи на хришћанским вриједностима, што је била дoминантна вјера и њене прeтече, Аустро Угарске. Због тога па је интересантан и трагикомичан тај посткомунистички дискурс који Цркву и Бога гледа кроз призму марксизма и материјализма. Идеолози дукљанства још у политичкој школи у Кумровцу слушали су лекције Милке Планинц, Станета Доланца и другова о религији као „опијуму за широке народне масе“, па је Православље у завијаном Монтенегру дошло у колизију са главном државном привредном граном. Поред опасности на спољном, осам вјекова стара црквена институција и њених 450.000 вјерника за режим представљају крупног унутрашњег непријатеља који им омета посао на фабриковању народног идентитета. Баш као мајка Ћопићевог Николетине Бурсаћа или ликови из Пекићевих и дјела Миодрага Булатовића.
- Извор
- ИН4С
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Амерички председник је, како се наводи, позвао израелског премијера да не покреће поново рат пуних размера са Ираном....
Биро Скупштине држава чланица Међународног кривичног суда (МКС) суспендовао је тужиоца Карима Кана, који је оптужен за сексуално узнемиравање, наводи се у саопштењу за јавност организације. Кан је својевремено...
Изјава америчког секретара за рат уследила је у тренутку када се Брисел припрема да спроведе најамбициозније миграционе реформе у последњих неколико година....
На редовном брифингу ванредно одржаном 4. јуна под кровом Санктпетербуршког међународног економског форума, и који је у највећем делу био посвећен терористичком злочину кијевске хунте у Старобељску, Марија Захарова...
Украјина није спремна да постане део ЕУ због величања нацистичких сарадника, изјавио је Карол Навроцки...
Остале новости из рубрике »















