Седам чуда Србије

Изрека каже да ко у чуда верује тај чуда и ствара, а највеће чудо које ми уз вашу помоћ желимо да остваримо јесте да што боље упознамо и заволимо сво богатство наше земље, а онда га и свету понудимо да у њема ужива.

Чак и у акцијама које за главни циљ имају промовисање културне и природне баштине, зрнце такмичарског духа је здраво. Без њега не би било ни ваших предлога а ни образложења зашто баш то и то желите да видите на листи седам градитељских и седам природних чуда.

Тако, Душан Стаменковић пише да је пропутовао целу Србију и увек сматрао да неправедно и олако запостављамо сопствено благо, а непотребно истичемо и хвалишемо туђе, па за природна чуда предлаже Ресавску пећину, планину Ртањ и Долину јоргована, а за градитељска: Галерију наивне уметности у Јагодини, цркву и комплекс на Опленцу и манастир Манасију с библиотеком.

Као што су медији већ објавили, Туристичка организација општине Куршумлија и Акционарско друштво „Планинка” из Куршумлије су номиновали Ђавољу варош за избор седам светских чуда природе и тим поводом покренули кампању која се поклапа с нашом. Оно што је важно и нама и њима јесте да се Србија и по лепоти прочује и зато подржавамо једни друге. Они сем Ђавоље вароши имају још тога што завређује пажњу и пишу: „Кад је реч о седам градитељских чуда Србије, ми предлажемо да у избор уђу прве две Немањине задужбине у Куршумлији: манастири Св. Николе и Св. Богородице. Мало је познато да је Куршумлија била прва Немањина престоница, још док је био удеони кнез коме су припадале области Топлице, доње долине Ибра, Расине и Реке. Насеље је тада носило назив Топлице (вероватно по топлим изворима Куршумлијске, Проломске и Луковске Бање). Немања је изградњом ова два манастира одавде отпочео градитељске подухвате династије Немањића, у којој је за око 200 година владавине изграђено преко 200 цркава и манастира.

Ова два манастира Стефан Немања је подигао после сусрета с Манојлом Комнином у Нишу 1159. године. Историчари наводе да га је византијски цар више ценио него његовог најстаријег брата Тихомира који је био жупан Рашке, па му је због тога дао на управу област Дубочице и одобрење да изгради ова два манастира и покрије их оловним покривачем, који је, посматран из даљине, давао бљештав одсјај па је данашња Куршумлија добила назив Беле Цркве, име под којим се у дубровачким књигама помиње све до 1753. Турци су 1453. године простим преводом на старотурски, варош назвали Куншунлу-килисе. Срби су овај турски назив прихватили крајем 18. века, и то прво као Куршумље, а касније Куршумлија. Изградња ова два манастира био је повод да се Немања сукоби са браћом. Из тог сукоба је он изашао као победник и 1168. године постао велики жупан. До данас није познато који је од два манастира Немања први саградио. Манастир Св. Николе који је подигао на узвишењу изнад ушћа Бањске у Топлицу и посветио сину Сави, послужио је као узор за Студеницу грађену 20 година касније. Манастир Св. Богородице подигнут је у близини ушћа Косанице у Топлицу, а био је посвећен Немањиној жени Ани која је неко време у њему била монахиња и игуманија. Манастир је био активан до 1690. године, потом је имао исту судбину као и манастир Св. Николе. По легенди, неки обесни Tурчин је у 18. веку порушио цркву и од тог материјала саградио такозвану Исакову воденицу, коју је касније однела Топлица. При ослобађању Куршумлије од Tурака 1878. године, забележено је да је од ње остао сачуван само олтарски зид с великим вратима на којима се с једне и друге стране познају слике светаца.

Данас Св. Богородицу мештани називају „Петковача” и сваке године на Велики петак око ње се сакупља по неколико хиљада људи. И остаци овог манастира и цркве су стављени под заштиту државе и заслужују да буду изабрани у седам градитељских чуда Србије”, пишу из Куршумлије.