ЛИНГВИСТИ ОДРЖАЛИ ОПЕЛО ЋИРИЛИЦИ

1. У Босни и Херцеговини данас је србски језик у врло неповољном положају како због све израженијих настојања Бошњака (муслимана) да уведу „босански“ као „земаљски језик“ тако и због чињенице да се неријетко мијеша лингвистичка и симболичка функција језика на штету србскога језика.   

2. Пошто је насилним чином високог представника у БиХ из Устава Републике Србске (амандманом LXXI) избачен назив језика, неопходно је не само ускладити него и појачати научне и политичке активности да се  у службеној употреби у Републици Србској  прогласи србски језик (ијекавског и екавског изговора) са ћирилицом као примарним писмом. Статус осталих језика и латиничног писма треба регулисати посебним Законом о употреби језика и писма.

3. У складу са највишим демократским начелима треба обезбиједити поштовање  језичких израза других народа који живе у Републици Србској,  прије свега Хрвата и Бошњака (и то на принципу реципроцитета са поштавањем србскога језика у Федерацији Босни и Херцеговини).

4. Нужно је да се прихватају и поштују норме србског стандардног језика у свим подручјима културних, научних и друштвених дјелатности у Републици Србској  (администарција, школство, култура, наука, издаваштво, медији итд.). Те норме, уз уважавање ијекавско-екавског изговорног двојства, морају бити јединствене за сав простор србскога језика, што подразумијева употребу не само истих нормативних уџбеника и приручника (правописа, рјечника и нормативних граматика) него чак и  прије – истих уџбеника србскога језика (на свим нивоима образовања) на цијелом простору његове употребе (у Србији и Републици Србској прије свега).  

5. Неопходно је организовано и институционално остваривати политику очувања јединственог србског духовног и културног простора, што омогућава и на што обавезује Споразум о специјалним паралелним везама између Републике Србије и Републике Србске.  

6. Будући да србском језику код Срба никад није била својствена директивна језичка политика, и данас се треба клонити штетних пуристичких тенденција (што никако не подразумијева да у србском језику треба дозвољавати употребу језичких јединица које су стране његовој структури или које је ремете).  

7. Учесници Округлог стола „Језик и писмо у Републици Србској“ сматрају врло значајним оснивање Института за србски језик и књижевност при Академији наука и умјетности Републике Србске, као важне институције за очување језичког и националног идентитета србскога народа у Босни и Херцеговини.

Рат за ћирилицу против лингвистчког „еснафа“

Србско национално удружење „Ћирилица“ Београд обратило се писмено Академији наука и уметности Републике Србске пре одржавања поменутог Округлог стола, сугеришући да се закључцима предвиди у Србској службена употреба србског језика и ћирилице, јер она само као једино србско писмо остаје србски национални симбол , и као таква може опстати.

Закључцима Округлог стола је предвиђено да се уз србски језик треба користити ћирилица као примарно писмо, што значи да постоји и секундарно – ова хрватска абецеда.

Та комбинација писама, губитничка по ћирилицу, преузета је из Правописа Матице Србске из 2010.г. Главни његов редактор  проф. др Мато Пижурица остао је код два писма у србском језику, као и велика већина лингвиста сербокроатиста , за које је пре десет година он написао ово:

„Рат за ћирилицу можемо добити само ако га добијемо у лингвистичком „еснафу“ а потом у школству, од основне школе до универзитета .“(1)

Дакле, проф. Пижурица признаје да латиничку тврђаву чини лингвистичка струка, односно онај њен део који судбину ћирилице печати србским правописом. Ако се њиме поштује народна воља, односно Устав Србије по коме је уз србски језик везана само ћирилица, она ће да победи у србским земљама. Он је прећутао кршење  Устава Србије од стране политичара увођењем и латинице у србски језик, и то Статутом Војводине и Законом о службеној употреби језика и писма, па је, охрабрен тиме, и он прекршио уставну одредбу о језику и писму правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо србског језика. Такву неуставну одредбу о два писма у србском језику потврдио је уз његово учешће лингвистички еснаф у Бања Луци, чиме је очитано опело ћирилици. Овакав закључак произилази из следећих чињеница:

Павелић морао забранити ћирилицу као основни србски национални симбол

Прво, зато што је пре доласка на власт комуниста ћирилица као једино писмо србског језика била толико јака да ју је пре 71.г. Анте Павелић морао забранити Србима да би их расрбио, а онима које он није могао побити било је довољно да нова власт 1954.г. преименује србски језик у србскохрватски, и да уведе хрватску латиницу у тај вештачки језик , па да буде остварен поглавников и Брозов наум – да остану без ћирилице. У томе су србски лингвисти тако здушно учествовали да их није могло отрезнити ни одустајање Хрвата 1967.г. од језичког заједништва са Србима, нити јавно упозорење правника академика Радомира Лукића чланком у „Политици“ из 1971.г. под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“.

Друго, иако је Закључцима вешто и мекано за наивне Србе упаковано двоазбучје, без помињања латинице уз србски језик, она се подразумева, па чак и упркос томе што ћирилица замире.О томе сведочи академик Љубомир Зуковић у недавном интервјуу датом „Гласу Србске“ :“ „Управо оно што нам више замерам и у Србији и овде је замирање ћирилице, нашег националног писма које је савршено у сваком погледу коју бисмо морали неговати. Наравно да се мора учити и латиница, уче се страни језици, наша деца би требало да знају и латиницу, али морамо неговати ћирилицу и она мора бити законом заштићена и у службеној употреби...“.(2) Тај патент имања два писма у једном језику, којег не користи ниједан други народ у Европи, а готово ни у целом свету, односно нужност учења и хрватске латинице, могао би се продати и другим ћириличким државама, јер и тамо има деце која уче стране језике. И то много више  него у србским земљама.

Треће , чувању србске ћирилице при постојању србског правописа који нас учи да је србска и ова хрватска латиница, која је једино општенародно и службено писмо суседне државе Хрватске, није помогла ни  уставна и законска заштита србске ћирилице у Србији која постоји још од 1990.г.!

Већ две деценије је нуспешан експеримент чувања србске ћирилице заједно са хрватском латиницом

Дакле, и сами академици су морали јавно признати истину да ћирилица као србска национална вредност замире. Па ако је испробано да, при накарадној одредби у правопису о постојању два србска писма, њој  није помогла ни њена уставна и законска заштита у Србији од 1990.г. до данас, откуда им основа да предлажу понављање истих неуспелих експеримената? Ово тим пре што су они школовани, титулисани и плаћени да брину о србском националном идентитету, а по питању ћирилице показали су се стручним и одговорним у оној мери у којој је она данас заступљена у јавном животу. Зато они нису уистину компетентни по овом превасходно политичком питању, и ми се слажемо са проф. Пижурицом да прво треба оборити лажну науку лингвистичког „еснафа“ о постојању два србска писма. То може учинити само држава ако је има, а први потез би јој требао бити забрана коришћења актуелног антисрбског правописа  Матице србске у србском школству, уз наредбу Министарстава просвете Србије да је обавезно придржавање уставне одредбе по којој су у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо.  

Ћирилица као кинески зид против БиХ унитаризма

Закључцима Округлог стола није истакнут значај србске ћирилице, и то не само као темељног србског националног симбола, него и као најбољег чувара имена србског језика. Наиме, у ситуацији када и други народи у БиХ користе србски језик, и када су му дали своје национално име, а определили су се за хрватску латиницу једино зато да би им језик био различит у односу на србски, ништа није логичније и природније него да Срби име свог језика чувају баш везивањем за њега само србске ћирилице. Тиме је високи страни званичник уверавао владику Јефрема да се Срби у Србској не требају плашити унитаризације, говорећи да они имају свој кинески зид  - ћирилицу.

У Закључцима није могло да буде речи о томе да је главни узрок данашњег затирања ћирилице губитак свести о њој као србском националном симболу, јер су на томе највише учинили баш лингвисти учењем да Срби имају два писма.

У Закључцима нема ни речи о томе да је србска ћирилица компатибилна с новим информатичким технологијама, а најновији крунски доказ тога је добијање ћириличког интернет домена. Управо ће те технологије обесмислити лингвистичку „науку“ о два србска писма , јер одскора највећи светски претраживач Гугл уз хрватски језик везује његову латиницу, а уз србски језик његову ћирилицу. За разлику од србских лингвиста Гугл зна за опште светско правило – једно писмо за један језик.

Дела србских аутора на хрватској латиници књиже се у хрватску културну баштину

У Закључцима нема ни речи о реалном стању ствари, које карактерише првенствено следећа чињеница : Хрватска је ушла у  ЕУ и тамо регистровала свој језик и писмо, па се Србима сигурно неће дозволити да они тамо региструју два писма, а поготово ову хрватску латиницу коју и свет признаје као хрватску. Последица тога је да се већ одавно региструју у хрватску културну баштину и дела србских аутора која су штампана хрватским латиничким  писмом.

Ово је нарочито опасно због тога што ће се стално повећавати притисак  из ЕУ да се на западном Балкану установи једно име језика. Имајући на уму чињеницу да Срби не могу да се одлуче да се одрекну србохрватства (Институт за србски језик САНУ издаје србскохрватски уместо србског речника, у Србији се користи уџбеник проф. др Душке Кликовац на чијим корицама пише србски језик, а унутра се учи србскохрватски,  и латиница стандардно србско писмо у правопису), па када се буде тражила резултанта између хрватског и србскохрватског, биће на страни хрватског. Тако ће се, ако не буде србске памети, временом и у самој Србији језик можда звати хрватским. Наравно, тада ће бити неважно ко је крив, а лингвисти ће говорити као и поводом окупације србских земаља хрватском латиницом – таква нам је судбина.

У Закључцима се оправдано говори о потреби остваривања реципроцитета у поштовању језичких израза у Републици Србској и Федерацији БиХ, али је још оправданији реципроцитет по питању писма – нека буде у Србској и латиница у службеној употреби уз србски језик, али једино под условом да ће ћирилица бити у службеној употреби у Федерацији БиХ уз бошњачки и хрватски језик.

Немогуће чување ћирилице ако држава сасече корене жиле ћириличког стабла

Веома је позитивно у Закључцима што се траже исти уџбеници србског језика, правопис, речник и граматика у свим србским земљама. Негативно је то што се Закључцима позива на остваривање јединственог србског духовног и културног простора, а истовремено се предлогом уставног решења писма у Републици Србској  руши основна претпоставка опстанка ћирилице – само једно писмо у србском језику, а која је остварена Уставом Србије. Истовремено, Закључцима се прећутно прихвата актуелни правопис Матице србске који је неуставан у том смислу што је њиме и хрватска латиница именована стандардним србским писмом. Што значи угледање на Србију по антисрбском правопису, али не и по уставном одређењу србске ћирилице као јединог писма србског језика, за шта се одлучио србски народ на реферндуму за Устав 2006.г.  

Ако лингвисти, који су своје каријере изградили на србохрватству, нису могли или нису хтели да разумеју показано упозорење академика Лукића 1971.г. , могли су, макар, разумети смисао уставне заштите ћирилице из његовог чланка „Против посебног закона“ којег је објавила „Политика“ 21.јула.1990.г., када је распад Југославије био известан : „И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави владало њено национално писмо – ћирилица,..“ Дакле, једно писмо у нормалној држави, да оно влада , а не да дели суверенитет са туђим писмом. Наслов „Против посебног закона“ је зато што је генијални академик прозрео да ће сербокроатисти законом изиграти устав. У случају Републике Србске, предлогом  уставне заштите већ су сасечене корене жиле ћириличког стабла, а законом би се оно требало држати сваки дан да не падне. И све то у време када је Републици Србској потребан сваки елемент државности као озеблом сунце, а поготово  србска ћирилица по којој се препознају Срби.

Србско национално удружење „Ћирилица“ Београд организоваће одржавање мултидисциплинарног научног скупа, који ће се бавити штетношћу двоазбучја по србски национални идентитет. Нарочито ће бити речи о неоснованом , неуставном и антисрбском одређењу у актуелном правопису о латиници као стандардном србском писму, и о потреби да се забрани примена таквог правописа у србском школству.
Подразумева се да су међу лингвистима у србским земљама постоје и они који су за србство, а не за србохрватство . Али ако сада ћуте, то ће остати без значаја за трајање србског имена.    

(1) Проф. др Мато Пижурица :“Зашто бранимо ћирилицу“ ( „Нова зора“, Прољеће, 5/205, стр.161)

(2) https://www.glassrpske.com/kultura/vijesti/akademik-Ljubomir-Zuković-Treba-nam-Kocic-da-zagrmi-kao-nekad/69662.html  

Београд, 24.02.2012.    

Немања Видић
Недељка Гвозденовића 9, Београд 
Т/ф    3017085, 063 234 814
p.invest@eunet.rs